Пише: Миљана Краљ
Њено име би се тако нашло на списку на коме су већ Ноам Чомски, Петер Хандке, Никита Михалков, Борис Подрека, а током историје САНУ, ту су били и Толстој, Мендељејев, Шолохов, Шостакович, Дворжак, Иго, Солжењицин, Чеслав Милош, Хенри Мур… Међу иностраним члановима има и лекара, научника, писаца и уметника, са ових простора и сталном адресом негде у свету, који су подигли углед нашем друштву и култури. Реч је више о титули, јер ови чланови не учествују у раду Академије.
Информација која је изазвала таласања у јавности (од таблоидног сензационализма, преко политичких удара, са леве и десне стране, до протеста како оних са конзервативнијим схватањима о уметности, тако и других који тврде да је њена продукција постала превише комерцијална…), из добро обавештених извора потврђена је као став Одељења уметности САНУ, које је за скупштину припремило пет кандидата, од предложеног 21.
За иностране чланове, поред изабране Марине Абрамовић, у конкуренцији су били хрватски редитељ Рајко Грлић, српски писац из Хрватске Драго Кекановић и немачки редитељ Вим Вендерс. За дописне чланове ово одељење предлаже писца и редитељку Виду Огњеновић, редитеља Желимира Жилника, композиторку Александру Вребалов и архитекту Дејана Миљковића.
Неспорна Марина
Ауторку која се у свет отиснула као једна од шесторо стваралаца који су седамдесетих у београдском СКЦ-у мењали поглед на форму и улогу уметности у друштву, предложио је вајар Мрђан Бајић, дописни члан САНУ. Док се још по штампи спекулисало око овог предлога, Бајић је одбио да га образлаже и из Милана поручио за „Данас“: „Не коментаришем жута питања и шта објављује жута штампа.“
Упућени кажу да Бајићев предлог није неконсеквентан и неочекиван. Пре пар месеци, награда САНУ „Иван Табаковић“, у чијем је жирију био, додељена је концептуалном уметнику светског угледа Драгољубу Раши Тодосијевићу, који је такође један од шесторо пониклих у СКЦ-у. Како је тада оценио Бајић, овом одлуком, метафорички, дошло је до укрштања две уметничке праксе:
„То је сусрет најважније награде САНУ у пољу визуелне уметности, којом институција жели да у тој делатности брине за традицију и историју своје заједнице и уметника, лауреата који својом радикалном праксом критикују и преиспитују ту исту заједницу, такође зарад њеног добра“.
Упућујте децу да воде рачуна о изражавању: У САНУ обележен век од рођења лингвисте Милке Ивић
У том контексту, предлог да Марина Абрамовић постане инострани члан САНУ још је један покушај спајања институције која брине за традицију са једном радикалном уметничком праксом. За такав став добио је подршку Одељења уметности, али остаје да се види како ће то прихватити остали академици, јер је он за део јавности и даље радикалан и неприхватљив.
„Марина је неспорна“, истиче, за НИН академик Душан Оташевић, управник Галерије САНУ и члан Одељења уметности, које је већином подржало предлог. „Проблем је што су информације овога пута прерано `процуриле`, што штети свим кандидатима“.
Према његовим речима, несхватљиво је да су код нас и даље перформанс и концептуална уметност, и после пола века, без заслуженог легитимитета, иако су представници овог правца одавно доказани ван наших граница, и присутни у угледним иностраним збиркама. Како каже, не постоји релевантан музеј у свету који није заинтересован за Марину Абрамовић. Оташевић сматра да Академија треба да настави започети процес ширења поља из којег се регрутују будући чланови.
„Не можемо да затварамо прозоре, морамо мало да пустимо промају, јер без тог чистог ваздуха уметност не може да опстане“, закључује Оташевић.
Извор НИН
