Пише: Мића Вујичић
Интимно, ја остајем присталица ћутања – рекао је Коча Поповић публицисти Александру Ненадовићу у Разговорима с Кочом, књизи чији „главни јунак“ првих неколико страница готово не проговора, уверен да изговорена реч снижава човека.
Дело Ненада Милошевића под насловом Ја сам та која нисам (Академска књига) садржи разговоре са Милицом Николић (1925–2019), есејисткињом, преводитељком, антологичарком, лекторком. Списатељицом бројних књига, дуго година чланицом редакција издавачког предузећа Нолит и часописа Дело. Потомкињом Кнеза Арсена Карађорђевића, што упорно прећуткује: „То ми никад није било важно, ја сам комунисткиња.“
Свестан да она у себи спаја три епохе југословенске и српске књижевности, најпре насталу пре Другог светског рата, па стварану после, до пропасти социјализма и Југославије, укључујући најновију, исписану последњих тридесет година, „у доба транзиције“ – сазнавши узгред да је у животу дала само један интервју (Радио Београду) – аутор жели да заокружи тај богати животопис.
Но, и ово издање, налик Ненадовићевом, има одлика несвојствених овом „жанру“. „Јунакиња“ је у десетој деценији живота и заборавља. Њена су сећања, казаће, „поједина сцена, слика“, што дијалогу даје чврсту форму, прецизније – одређене рефрене. Мало-мало, па се врате на питање љубоморе, заљубљивања, на податак да је посаветовала Александра Тишму да не објављује роман Женарник…
Последњи дан Бранка Миљковића у Београду
Такође, ту је неочекивани „трећи саговорник“, који овде не проговара, нити њиховим састанцима присуствује, иако помињање његовог имена неретко покреће лавину. Књижевник Божидар Шујица, на кога би Ненад Милошевић, како вели, деведесетих „бацао бомбе“, а кога је сад „баш заволео“. Милица Николић нарочито реагује, посебно у поглављу „Бранко“, на 49. страници:
М: Шујица мене брани? То са Бранком Миљковићем, то је било нешто што…
Н: Није ваша одговорност што је он био заљубљен у вас и убио се.
М: Страшно је сносити ту одговорност…
Н: Да ли вам је отворено изјављивао љубав?
М: Јесте.
Н: Да, причали сте ми кад је показивао на кола хитне помоћи и говорио да ће тако завршити.
Н. се труди да „отприлике лоцира“ последњи дан Бранка Миљковића проведен у Београду. „Ту је са Васком Попом испред Нолита. Васко Попа је испред њега, са њим, да га наговори, по вашем налогу, да престане да се заљубљује у старије жене, да се окане ћорава посла. Али исто, с друге стране наилази Шујица, његова прича, који га види са тим масницама – он се тукао…“
Игра иницијалима
Очигледно, смењују се иницијали, међутим, Милошевић прави додатну неуобичајену сижејну игру. Читалац очекује да се наизменично оглашавају Ненад и Милица, али се срећом изневеравају наведена очекивања. Заврше реченицу, потом вероватно наступи тишина, па сâм настави на потпуно нову тему, отварајући простор да се наглас размишља о свему и свачему. Тиме се постиже ефекат крајње уверљивости – нису ли управо такве наше свакидашње конверзације.
Не искључиво о надреалистичком кругу, већ о пилаву, чињеници да је отац Марка Ристића имао телефонски број 4. О посуђу које је волела и нудила на дар.
Прихватио је једино реликвију: гипсану фигуру женке алтајског јелена коју је Милица Николић добила на поклон од Надежде Мандељштам. „Припадници КГБ-а су је разбили, сумњајући да се у њој налази некаква порука. Милица је пажљиво залепила сваки део фигуре.“
Давичо је писао шеснаест сати дневно
Централни лик?
Ћерка интернисте и војне лекарке (инфектолога) била је две деценије у браку са Оскаром Давичом.
Н: Давичо је радио у једној просторији а ви у другој. Издвајао се.
М: Да. Он је устајао страшно рано, око три, пола четири, па дође, донесе касније кафу и ја тек онда кренем да радим. Колико је он радио ви не можете да замислите… он је увек говорио како ради ујутро јер ни у једно друго доба дана не може, а пушио је као суманут, од своје пете године.
Разматра се однос Давича према Јосипу Брозу, свим припадницима надреалистичког круга; према другим колегама: Крлежи, Андрићу, Кишу, Добрици Ћосићу… Рефрен је да Марко Ристић на клавиру држи Титову слику.
Потврђује да Давичо није волео књишке, образоване песнике.
М: Није их волео… Давичо је хтео дубље прожимање живота и поезије, чак и оно нелагодно из живота примао је у поезију и покушавао да то обликује, често са ужасним открићима до којих језик поезије долази и што песника може да угрози. Давичове песме су настајале, чини ми се, не за радним столом, него током читавог дана, у сваком тренутку, на сваком месту, а обликовао их је устајући у зору и проводећи над текстом и по шеснаест сати. Давичо као да је желео да се чулни живот непрекидно манифестује у његовој поезији, удисај и издисај, смех и сузе, страст и спокој.
Случајни сусрет са Кочом у париском метроу
Без сумње, појављује се Коча Поповић! Никада се нису упознали али памти да су се случајно срели у париском метроу. Коча је био министар спољних послова Југославије. Ушао је на некој од станица, „ноншалантно обучен у тренчкот“. Посматрала га је у неверици. Министар стоји у метроу. „Приметио је да га гледам и узвратио ми. Не знам шта је мислио. Сишла сам на следећој станици, уплашила сам се, не знам зашто и због чега.“
Никад не пишите писма!
Ненад Милошевић јесте песник, али и документариста. Памтимо да је у својој ТВ серији Живот у окупираном Београду 1941–1944. открио да су Немци, ловећи сакривене радио станице, наредили београдским голубарима да побију све голубове-писмоноше.
Милица Николић зна да вешт новинар може свашта да извуче, поготово интиму, на шта пред крај постаје осетљива, па понавља да све објави након њене смрти. Њу су старе госпође училе стране језике, плус: да не пише писма. Све је спалила! Разгледнице, дописнице, посвете, изјаве љубави, налете љубоморе, изразе удварања. „Бранкове телеграме.“ Шујицу је задужила да код суседа провери да случајно нешто није остало. Неће да јој копају по животу!
Аутор књиге Ја сам та која нисам, помињући на једном месту „трач“, поетички оправдава поступак, донекле рефренски, свестан да крши став о интими. Као да копа по пепелу изгорелих епистола, убеђен да се „традицији мора приступити слободније“. Зато што га занима „непосредно искуство настало из личног пријатељства са изузетним људима наше културе“; зато што мисли да Милица Николић није обичан учесник живота, него да се у њој стичу многи, различити људи. Да је део српске модерне литературе, на неки начин, „интимно пролазио кроз њен живот“. Верује да нашој књижевности недостаје биографски дискурс. Сведочанство и документ. Да се тим поступком проширује контекст и да сећање на стварне људе чини културу снажнијом. Идући према крају, све је изричитији; саговорница све обазривија. „Јер шта је литература када се не меша с вашим животом?“
Премда гласно не одриче да јесте била фем фатал, опет делује да ће се дуже од тих детаља памтити они делови из прозе и поезије коју Милица Николић чита, па му препричава. На пример, да Радомир Константиновић почиње разговор са Бекетом о Сартру кога изузетно цени, на шта Бекет „само онако“ дода: „Да, интелигентан тип“.
М: „Радета је то страшно поразило.“
Извор: Радар
