Пише: Урош Митровић
Филм Метрополис чувеног немачког синеасте Фрица Ланга и готово сто година након премијере делује изненађујуће савремено. Овај неми класик научне фантастике снимљен 1927. године приказује футуристички мега-град подељен на два света: на површини живи богата елита окружена небодерима, вртовима и луксузом, док дубоко испод радници управљају огромним машинама које одржавају град у животу. Та подела није била тек сценографски контраст у замисли режисера, већ и снажна друштвена метафора система у којем једни управљају, а други тешким радом одржавају целокупну модерну цивилизацију.
Лангов град функционише попут огромног организма. На врху се налази “глава” – индустријска и политичка елита која контролише производњу и технологију. У подземљу су “руке” – радници чији је живот сведен на монотон, исцрпљујући рад уз машине. Филм тако визуелно претвара индустријско друштво у готово митолошку, надреалну слику: машине, као симбол смртоносне и дехуманизујуће цене индустрије и капитализма, приказане су као чудовишта која гутају људе, док радници постају анонимни делови огромног механизма.
Прича филма се дешава у 2026. години – времену које је публици из 1927. деловало као далека будућност. Данас, када је та година стварност, Лангова визија дистопијског града добија нову димензију. Иако свет није подељен на подземне фабрике и вртове на врху небодера, друштвене и технолошке неједнакости су једно од кључних питања савременог доба.
Иако је Ланг говорио о индустријском друштву свог времена, његова метафора данас добија ново значење. У дигиталној економији људи више не хране машине физичким радом, већ подацима. Информације о нашим навикама, кретању, здрављу, комуникацији и кликовима постају сировина за алгоритме и дигитални профит.
Савремене технолошке платформе често се метафорички описују као “вампири података”, јер њихова вредност зависи управо од огромних количина информација које генеришу корисници. На сличан начин на који радници у Метрополису одржавају индустријски систем, данашњи корисници интернета одржавају дигитални капитализам својим понашањем, пажњом и подацима.
У средишту радње Метрополиса је Марија, духовни вођа радника која позива на помирење између класа. Међутим, луди научник ствара њену роботску копију која манипулише масама и подстиче насилну побуну. Једна од најдраматичнијих сцена у филму приказује побуну радника који уништавају машине. Последица тог чина је катастрофална поплава која прети да уништи град и животе људи. Овај мотив технолошке катастрофе учинио је Метрополис једним од првих великих апокалиптичних филмова у историји кинематографије.
Каснији научно-фантастични класици наставили су да развијају сличне теме. Филмови попут Терминатора, у којем машине преузимају контролу над светом, или футуристички noir Истребљивач Ридлија Скота са том дистопијском визијом 2019. године, показују колико је Лангова идеја о напетом односу између човека и технологије остала снажна и инспиративна до данас.
Упечатљиви кадрови и футуристичка естетика Метрополиса нашли су нешто касније пут у мејнстрим и поп-културу. Посебно су препознатљиви кроз спот за песму Радио Га Га британске групе Квин, где су сцене из филма коришћене као визуелна подлога спота. Захваљујући томе, многи су се са иконографијом овог класика немачког експресионизма први пут сусрели управо кроз тај музички видео.
Једноставна али снажна порука Ланговог филма је: између главе која управља и руку које раде мора постојати посредник – срце. То срце представља емоцију, способност разумевања, емпатије и равнотеже између моћи и друштва. У савременом свету, готово век касније, управо таква фигура често недостаје.
Метрополис није само футуристичка фантазија из раног 20. века, већ упозорење да технолошки напредак без срца, друштвене одговорности и доброте може створити град будућности који је само ажурирана верзија старог, непоправљивог јаза између богатих и сиромашних, између моћи и обичних малих људи.
У времену пребогатих техно-барона и њихових big-tech империја посебно забрињава визија мрачне будућности у којој савремени моћници користе идеје умрежавања људи и машина не за универзални напредак, већ за јачање централизоване контроле, повећање ефикасности и концентрацију моћи и средстава у рукама малог броја одабраних појединаца или ентитета. У таквој дистопијској перспективи друштва, традиционалне вредности и људске слободе сматрају се заменљивима и застарелима (види “Успон мрачних просветитеља”, “Време”, бр. 1804).
Буџет филма Метрополис износио је преко пет милиона ондашњих рајхсмарака, што је за то време био огроман износ и скоро је довео студио УФА (Universum Film AG, највећи и најутицајнији филмски студио у Немачкој током 1920-их и 1930-их) готово до банкрота. Поједини стручњаци процењују да би пројекат сличног обима данас коштао око 150-200 милиона долара, имајући у виду огромне сетове, хиљаде статиста и пионирске специјалне ефекте који су били коришћени.
Упркос читавом веку који нас дели од настанка филма Метрополис, свет у којем данас живимо – препун сукоба, дезинформација, растућих неједнакости и све веће неправде – нуди врло мало повода за оптимистичне визије будућности. Управо због своје тишине, овај неми филм приказује будућност као мутирану верзију садашњости: истовремено лишену гласова, а опет трансформисану. Делује као да је Фрицова замисао “будућег сада” прошла кроз сопствену метаморфозу и пред нама се појавила у тек незнатно измењеном, али хладном, дигиталном облику.
Извор: Време
