Пише: Милован Урван
Вала ђе год да се окренеш на црногорским џадама шофери као да хрле у девети круг пакла! Нема културе, нема правила, ни осјећаја за туђи живот. Црна Гора је земља која се горди својом дивљом љепотом, планинама, небом и морем али, нажалост, саобраћајна култура је нешто што, као и многе наше институције, остаје у некаквом закржљалом стању.
Сваки дан је нова битка — ко ће брже, ко ће снажније, ко ће луксузније да испребија законе и здрав разум, а онда се битка сведе на питање ко ће да преживи. Ко год је имао прилике да путује, било дугом, било кратком рутом, свједок је какве све невоље саобраћајне природе чекају у овом нашем царству дивљачких возача и дивљих аутомобила.
Почнимо од елементарног одсуства навике да ставимо сигурносне појасеве, да свјетла у нашим аутомобилима горе само ако се неко чудом или самом Божијом вољом сјети да их упали; да су брзине на путевима препуштене деспотској процјени, психоделичној визији шоферској, чему ли већ! На примјер, не постоји изгледа бољи тренутак за изненадни брзински атак или нагли прелаз на супротну траку него када схватите да вам је понестало простора за маневрисање јер сте се упустили у дубоке контемплације како ће изгледати љетовање на некој од црногорских плажа или планина.
А, онда, ту су и оне менталне шоферчине и агресив-шоферице које нађу простор да направе окрет на све четири стране, укључујући прелазак двоструке линије, или они који могу да прођу на раскрсници и даље наставе као да им је Бог дао овлашћење да несметано крећу на све стране свијета, без обзира на троуглове, а семафор им баца асоцијације на лајт-шоу.
Нема шта, саобраћај је врхунска метафора живота, узорак културе и менталитета. Према томе, туристи су у позицији да посматрањем пејзажа осјете љепши дио Црне Горе, колико су у прилици да посматрањем овдашњих шофер-примитиваца схвате у каквом предпећинском кутку станују васпитање наших домородаца.
