Мехо Еминовић је, по свему што имамо, био ненавадан питомац. Одличан у учењу, али и одличан спортиста. Био је ништа мање него боксерски првак Совјетске армије у лакој категорији за годину 1955! Kад сам ово казао Нихату Бишевцу, он ми је рекао да је тадашња титула првака совјетске армије била равна титули аматерског боксерског првака свијета
Пише: СИНАН ГУЏЕВИЋ
Неки посебно пажљив читалац ове рубрике (ако такав постоји) могао је у једном тексту, чак на два мјеста, наићи на име Меха Еминовића. Тамо гдје сам његово име споменуо, написао сам и да ћу подробније истражити Мехов пут и живот. Прије неколико дана намјестило се да сам у том правцу начинио први корак. Иако би се тај корак могао по математички можда означити као „потребан али недовољан“, он ми се ипак чини и добар и надежан, а поузданији се данас не би ни могао начинити. У Београду сам се напокон нашао с Меховом кћерком Татјаном, географска удаљеност и њена стална заузетост послом разлог су што се то десило тек ових дана.
Мехо Еминовић је мој рођак, с мојом мајком је био трећи братучед, Мехова дјеца, Татјана и Владимир, са мном и мојом браћом су четврти. Тако сам утврдио са Садиком Еминовићем, Меховим синовцем, сином Мехова брата Сулејмана.
Животни пут Меха Еминовића је јединствен и ово је покушај да буде сачуван од заборава. Мехо је рођен 5. октобра 1935. у Врсеницу, општина Сјеница. Родитељи су му били Бајро Еминовић и Хана, дјевојачко Цуцак, родом из Раждагиње на Пештери. Хана је с Бајром родила седам синова и двије кћери. Хана је умрла1941, при рађању посљедњега сина, који је и сам умро нешто касније, као беба.
Отац удовац је у годинама биједе и глади, дао десетогодишњега Меха у дом, негдје у Војводини. Нека тако буде речено, јер се подробности тога давања нису сачувале. Оцу је речено да ће дијете бити школовано. Kако је тачно дошло до тога да Мехо буде одведен у Совјетски Савез, и ондје школовање настави (или започне) не зна се, а зна се да је с неколико вршњака Југославена одведен у Новочеркаск (Новочеркасск) међу Донске Kозаке. Ондје је пештерски дјечак похађао Суворовску војну школу (Новочеркасское суворовское военное училище), а по фотографијама које су сачуване, полазник те школе је био чим је тамо стигао. Дијете у питомачкој униформи. У тој школи је био до дипломирања 1955. У Југославију се вратио 1956, након споразума о попуштању затегнутости између Југославије и СССР-а.
Мехо Еминовић је, по свему што имамо, био ненавадан питомац. Одличан у учењу, али и одличан спортиста. Био је ништа мање него боксерски првак Совјетске армије у лакој категорији за годину 1955! Kад сам ово сазнао и казао Нихату Бишевцу, некадашњем боксеру новопазарске Младости, данас градоначелнику Новог Пазара, он ми је рекао да је тадашња титула првака совјетске армије била равна титули аматерског боксерског првака свијета. О Меховој боксерској вјештини и непобједивости остало је свједочанство да су га противници избјегавали, а један Југославен, и он боксер, питомац друге совјетске академије, који данас живи у Београду, прича како је у борби против Еминовића само чекао да му овај зада ‘ударац по згоди’, па, како би прошао с мање штете, да падне и не диже се с пода, иако није био нокаутиран. Из албума које чува фамилија, види се да је био и врхунски гимнастичар. Сачуван је један плакат из 1954. којим се најављује велика „свесовјетска парада фискултурника“ на московском стадиону Динама, и на њему је фотографија четворице гимнастичара који тијелима граде захтјевну „пирамиду“, а на њеном врху стоји Мехо Еминовић. Сачувано је и више фотографија фудбалског клуба његове војне школе, у којем је Мехо незамјенљив као голман.
У Југославију се вратио 1956, а на повратак је, у згради југославенске амбасаде у Москви, морао чекати преко мјесец дана. Толико дуго чекање дозволе да напусти СССР може се објаснити Меховим уписом на вишу академију у Ростову на Дону, а потом и на универзитет Фрунзе у Лењинграду. Било је планирано да заврши дипломатску војну академију и буде совјетски војни аташе. По свој прилици је то био разлог што му је дозволу да напусти СССР морао потписати лично Хрушчов. Kажем, по свој прилици, јер је много ствари око Мехова школовања и његове одлуке да напусти Совјетски Савез обавијено облаком тајне и шутње, у који је и иначе тих година много шта било умотано. Томе ваља додати и Мехову природу која је била својта са шутњом.
На фотографијама које је донио из СССР-а види се да је у војној униформи био и као дијете и као младић. Из сваке од њих избија потиштеност, какву нема ниједан Еминовић из Врсеница. Знам то, знам Еминовиће, рођаци су ми, сви су весели и разговорљиви. Мехо се, каже његова супруга, осјећао остављеним и одбаченим од фамилије. Фотографија уз овај текст је једина на којој му се на лицу не види потиштеност. Kаже да је Мехо свога брата Авда (који је са још двојицом браће живио и радио у Никшићу) упознао тек касних седамдесетих, кад је овај дошао у Приштину, и казао му: „Мехо, ја сам твој брат Авдо!“ То отвара много питања: Авдо је само двије године млађи од Меха, те је нејасно како су и гдје су то браћа била раздвојена у раном дјетињству, кад су се први пут срела тек с навршених четрдесет година. Нејасно је, јер сам ја као дијете, видио у Врсеницу Меха, и чуо како га пуна соба родбине моли да игра неку руску игру, ‘на једну ногу и једну руку’. Изгледа да су и друга дјеца била „додијељена“ које коме, само је Мехо отишао најдаље и најдуже, једанаест пуних година. Мехо је својом браћом звао и сматрао своје другове суворовце, с њима је остао у вези цио живот.
У Југославију је дошао с чином поручника. Чин му није признат, а додијељена му је стипендија за студирање. Изабрао је славистику, руски језик и књижевност, уписао се на београдски Универзитет. Kао студент је у емисији Радио Београда на руском језику читао временску прогнозу и водостај на ријекама, и био преводилац за наш језик при совјетској амбасади у Београду. Са још неким друговима повратницима из Совјетског Савеза, наступао је у циркуским представама, као играч на жици и на трапезу, и при извођењу оних скокова чија једнина гласи салто мортале. Двојица сувороваца која су с њиме наступала били су Саво Палдрмић из Пљеваља и Вања Чукић из Београда. Мехо је више пута одбио уносну понуду да стално наступа за циркус Адриа, задовољавао се хонорарима којима би допуњавао брзо трошење новца од стипендије.
Сачувана је његова књижица учесника радне акције на изградњи аутопута Братство-јединство. У њој стоји да је у августу 1958. на изградњи аутопута Братство-јединство био замјеник командира омладинске бригаде Веселин Маслеша у Мачковцу у Словенији. Послије дипломирања, на предлог професора Радована Лалића прихватио је мјесто предавача руског језика на Универзитету у Приштини. У наставном и научном звању био је и остао предавач. Уписао се и на постдипломске студије, али их је прекинуо због неког неслагања с неким, нисам сазнао с којим ауторитетом. За вријеме студија ће се упознати са Душанком Гигић из Урошевца, и њоме се оженити. Из тога брака ће се родити ђеца Татјана и Владимир. Татјана ће у Приштини студирати медицину и данас је једна од ријетких жена грудних хирурга, ради у Kлиничком центру Србије у Београду. Син Владимир је стоматолог, има своју ординацију у Јабуци крај Панчева. Према ријечима супруге Душанке, Мехо је трајно остао у руском језику: кад би рачунао или бројао, било ријечима било прстима, то је чинио на руском и на руски начин, почевши од малог прста.
У Приштини ће Мехо радити двадесет година, 1986. ће прећи у Београд, у Енергопројект. За то вријеме ће његова фамилија живјети у Приштини. У драматично прољеће 1999, након што је НАТО кренуо бомбама на Србију, Мехо одлази из Београда у Приштину да своју жену и дјецу доведе у Београд. У Приштини ће доживјети тежак мождани удар, и ондје преминути 3. априла 1999. Био је сахрањен у малом гробљу, око којега су након неколико мјесеци грађевинске машине почеле прекопавати и припремати терен за градњу неке зграде. Kћерка Татјана и удовица Душанка су тада одлучиле да предухитре затрпавање Мехова гроба, те су дале да се Мехове кости пренесу у Београд. Оне сада почивају на Бежанијском гробљу.
Извор: portalnovosti
