Пише: Матија Перовић
У налетима информација које нас свакодневно обасипају и свим снагама настоје да буду примијећене, пробила се једна тема која нас поново тјера да преиспитамо однос науке и медија. Наиме, током прошле недјеље ширила се експлозивна вијест да су генетичари коначно “вратили из мртвих“ врсту вука која је изумрла током леденог доба.
Неоспоран је пораст псеудоинтелектуалних шарлатана и медијских простора који им омогућавају ширење најбаналнијих неистина на врло погодан начин. Многи од тих харизматичних говорника су малициозни профитери, али и искрени трагачи за истином који вјерују да их “мејнстрим“ наука обмањује. Оваква појава је сасвим очекивана и нормална. Научни, емпиријски приступ подразумијева темељ који се временом “надограђује“ новим сазнањима, што током година чини базу података неке научне области исувише сложеном за непосредно разумијевање “лаицима“. Ипак, неки облик односа између шире јавности и специфичних научних области мора постојати, што ствара потребу за научницима који ће на савјестан и прецизан начин преносити знање.
Да би ово повјерење опстало, неопходан је кодекс који намеће дужност – дужност научника да непристрасно излажу резултате својих истраживања, као и дужност “нас осталих“ да вјерујемо научним институцијама да раде свој посао поштено и темељно.
Када просјечан човјек изгуби то повјерење, рађа се псеудонаучник – усамљени јахач који се бори против институционалних “лажи“ и сам покушава да дође до својих закључака. Често је ријеч о темама које је веома тешко, па и немогуће, самостално истражити или доказати личним експериментом. Неповјерење у институције често прелази у неповјерење у саме научне методе, те се такав истраживач ослања искључиво на опсервацију и поређење како би оспорио научне претпоставке.
Један од најпознатијих антиинституционалних истраживача је британски новинар Грејам Хенкок, који се прославио документарцем на Нетфликсу под називом Древна апокалипса. Хенкок отворено тврди да није археолог, и у својем излагању наглашава да не вјерује “мејнстрим“ археолозима. Његова сазнања, како тврди, супротстављена су идејама универзитетских археолога који, из незнања или намјере, сакривају праву историју свијета. Многе његове тврдње заснивају се на визуелним утисцима: он тврди да неке природне формације изгледају као рушевине древних цивилизација или изгубљених технологија, без давања дубље анализе или научне студије. Иако су многи покушали да оповргну његове тврдње, то је само допринијело популарности његовог документарца.
Међутим, дужност повјерења односи се и на научнике. Свједоци смо појаве у којој научни прогрес бива сензационалистички и непажљиво представљен од стране самих научника, што наноси већу штету од било каквог спољашњег напада. Компанија Colossal Biosciences Inc. је ових дана објавила да је успјешно “вратила из мртвих“ три јединке језовука (Dire Wolf – Aenocyon dirus), праисторијског сјеверноамеричког рођака модерног сивог вука, који је изумро током плеистоцена.
На званичном сајту компаније објављен је промотивни видео у којем се тврди да се 2024. године први пут послије 10.000 година поново чуло завијање језовука. Повратак изумрлих врста представља вишедеценијску фантазију љубитеља Парка из доба јуре, као и могући научни скок у области генетике, биологије и палеонтологије.
Није прошло дуго до појаве деманта од стране биолога, који су потврдили оно што су многи и претпостављали – праисторијска животиња није враћена из мртвих. Према свједочењу самих генетичара, три “штенета језовука“ створена су модификовањем гена сивог вука (Canis lupus), како би подсјећала на ДНК узорке изумрле врсте. Тврдња о повратку језовука постаје још апсурднија када се узме у обзир да је једина референца коју имамо фосилни остатак костију.
Главна научница компаније, Бет Шапиро, заузима нешто умјеренији став – тврди да “ништа није враћено из мртвих“, већ да је створен генетски мимик, односно врста која опонаша праисторијску животињу. У прилог томе користи стару изреку: “Ако нешто изгледа као патка, хода као патка, лети као патка и кваче као патка – вејроватно је патка.“ Што је врло чудан аргумент, имајући у виду да скоро ништа не знамо о понашању наше “патке“са којом би поредили нове генетске штенце.
Ако прихватимо причу о генетском мимику, онда видимо да процес који раде у Колосалу није нов. Данас постоје организације које се баве де-изумирањем Тура (Bos primigenius) и зебри сродне врсте кваге (Quagga quagga), користећи селективно парење како би се добиле јединке које личе на изумрле врсте. Овај процес не укључује лабораторијске интервенције и више личи на стварање нових раса паса.
Интересантно је да и Грејам Хенкок и маркетиншки тим компаније Colossal користе исти аргумент – “ако нешто личи“, онда је довољно увјерљиво за општу публику.
Велика грешка оваквих промо-видеа јесте у томе што се стварни научни напредак не ставља у први план. Модификације гена на овакве начине могу донијети велику корист у области медицине (али истовремено отварају врата полемикама о етичности генетских измјена ембриона). Цијела прича је скренута у правцу јефтине сензације о повратку језовука, коју је прославила популарна серија Игра пријестола.
Можда је најтужнији аспект читаве приче то што је маркетиншка кампања почела прије него што је објављен иједан научни рад о генетским измјенама. Очигледно у намјери да се пробуди машта јавности, привуче пажња и обезбиједе новчана средства за наставак рада. Историја је, међутим, показала да овакви поступци могу имати катастрофалне посљедице – најупечатљивији примјер је случај Флајшмана и Понса, који су за кратко вријеме успјели да убиједе научну заједницу да су открили “хладну фузију“. Требале су године да се свијет разувјери, јер дубоко у себи сви потајно прижељкујемо немогуће.
Слична судбина, по свој прилици, чека и “језо-штенце“. Њихова популарност је у успону, у научним и у лаичким круговима. Професионални деманти стижу спорије од сензационалистичких чланака, што ће, нажалост, још више проширити јаз између науке и скептичне јавности.
