Пише: Марко Вучетић
Хрватска је, захваљујући нашим ангажираним академицима, добила Декларацију ХАЗУ о повијесном хрватском грбу. Академија окупља најумније и најкреативније људе у неком знанственом или умјетничком подручју. Главно обиљежје знаности и умјетности је надилажење свих граница, ријеч је о активности која припада људском роду, поиманом у најуниверзалнијем могућем смислу.
Ова Декларација није знанствени, а ни умјетнички потхват, ради се о бијегу остарјелог и од себе одметнутог карактера људи који нису у стању живјети сјећање на све оно што су у животу постигли (а постигли су много), па се, у огорченом покушају да их се примијети, препуштају безочном подилажењу и додворавању бруталној политичкој клими, а она, и то не само у Хрватској, већ неко вријеме извире из демонске душе популистичког национализма.
Када знаност и умјетност подвргнете под императив национализма, добијете ову Декларацију.
Међутим, она је више од једног додворничког текста, она је, у ствари, јавни дијагностички поступак.
Декларацију нису написали академици, него опсједнутим људи који нису у стању суочити се с оним што повијест јест, зашто повијест јест повијест и због чега ју је немогуће оживјети у садашњости, а да не поприми скаредне димензије. Декларација је скаредни запис. Академике цијеним због онога што су учинили прије неголи су почели јавно демонстрирати слабост карактера којим одбацују властиту величини како би се подложили политичкој нискости.
То раде урушени људи, а с таквима, неовисно о томе јесу ли или нису академици, истински суосјећам.
Но, нитко нема право да властиту слабост или зло – било да је ријеч о слабости страха и злу подложништва (подложништво уистину јест зло) или, пак, злу деструирања садашњости методом пробирања повијесних садржаја које острашћују масу – друштву нуди као лијек или рјешење на горућа друштвена питања.
Питање о грбу није неутрално питање, то питање није знанствено, оно је, прије свега, морално питање – ради се о моралном добру или злу.
Декларација о повијесном хрватском грбу није лијек, она је друштвени отров који доприноси ширењу зла и, у коначници, води према нестанку једног народа. Иза нас ће, и то врло скоро, остати само грб. Тај грб неће бити ничији, ништа неће значити, неће имати чак ни анегдоталну улогу.
Грбу без људи претходи грб без морала. Хрватски грб не почиње с бијелом или црвеном бојом, он или почиње и наставља с моралом, или га нема. Морал грба је црвене боје. Академици нису људи површности, њих занима оно што лежи испод феномена, а испод расправе о боји почетног поља на хрватском грбу, не лежи хрватство, него повијесни ревизионизам.
Ако они у феноменологији небитности и ревизионизма желе судјеловати, сретан им пут, али то није пут академске заједнице, они су се, као феноменолози небитности, одијелили од академика и више нису оно што су некада били. На том путу засигурно неће бити усамљени, на њему се налазе многи.
Но, будући да заговарам како сватко има право живјети властиту истину, али је нема право наметати другима, тако и ауторима ове Декларације треба признати право да их се поима сукладно методи коју заговарају у написаном тексту, а та метода, у најкраћим цртама, омогућава да оно што сада цијенимо, наше одушевљење, усхит и припадност, с пуним правом, можемо исказивати са свиме оним што је томе претходило.
Садашњем хрватском грбу с почетним црвеним пољем претходио је грб с почетним бијелим пољем, па, самим тиме, када нетко жели исказати своје хрватство и вјерност грбу, то чини неовисно о томе с којом бојом поља грб почиње. Ако ову методу понирања у повијесни континуитет примијенимо на ХАЗУ, онда нас академици заправо позивају да их можемо уважавати као академике ХАЗУ, али и академике ЈАЗУ – постоји, наиме, повијесни континуитет између ЈАЗУ и ХАЗУ, баш као што постоји континуитет између почетног бијелог и црвеног поља на грбу.
Будући да се академици залажу за методу континуитета, да парафразирам папу Фрању, тко смо ми да им судимо – удовољимо им, примијенимо на њих методу коју су они примијенили на хрватски грб. Тада ћемо испред себе имати ЈАЗУ и ХАЗУ, а то је, у основи, једно те исто.
Познато је, наиме, да је залагањем бискупа Јосипа Јурја Строссмаyера 29. травња 1861. године Хрватски сабор основао Југославенску академију знаности и умјетности. Ако, дакле, држимо до методе коју хрватски академици заступају у Декларацији, онда имамо право, а, осим тога, академицима исказујемо и посебну част јер их доводимо у толико преферирани повијесни континуитет, сматрати да су Декларацију написали југославенски академици, односно чланови ЈАЗУ.
Садашњи чланови ХАЗУ би 1861. год. били чланови ЈАЗУ или, језиком боје и методом Декларације, не чини се ништа непримјерено када их се части с југославенским или хрватским почетком.
Академици некада започињу с југославенским а некад с хрватским пољем, овисно о повијесним и политичким околностима, они су академици с ”двоструким конотацијама”. Знали смо да ће то постати, није да их то узрујава.
Ја, ето, понесен националним заносом, гордо ускачем, са сличним ганућем као пренатална Марија Селак Распудић, у воде наше повијести како бих академицима захвалио што су ми отворили врата спознаје и што хрватском грбу могу приступити као да је ријеч о Рубиковој коцки, па ћу, како ми дође, одредити боју првог поља, без да доведем у питање властито хрватство, али, што је још значајније, чланове ХАЗУ могу проматрати као заслужне чланове ЈАЗУ, те, коначно, ову Декларацију видим као Декларацију ЈАЗУ о повијесном хрватском грбу.
Када из ове перспективе ствари сагледам, Декларацију ипак нису писали опсједнути полтрони, него врли академици. А сад, јесу ли ти академици из ЈАЗУ или ХАЗУ, овиси о боји почетног поља на хрватском грбу. Ту, пак, нема правила, ријеч је о осјећају, судбини или стихији.
Наша повијест је стихијска, па нам и употреба симбола и знакова не треба бити другачија. У свему овоме је битно да ипак негдје имамо неку чврсту, усустављену точку на коју увијек можемо рачунати, а то је, без сумње, чврстоћа вјечитог опортунизма ових (ХАЗУ) или оних (ЈАЗУ) академика, када се нађу пред вратима владајућих политика.
Академици су академци када се нађу у релацији с људским родом, али када се нађу у релацији с неком политиком, не разликују се од Кастора. Штовише, увјерен сам да Силвије Страхимир Крањчевић, када је писао текст Господскому Кастору, није на уму имао пјесму, него Академију – ЈАЗУ или ХАЗУ, сасвим свеједно.
Господскому Кастору детаљни је опис душе академика чија домовина некада започиње бијелим, некада црвеним пољем. Може и сивим, није никакав проблем, а отворени су и за друге боје, овисно о томе у чијим политичким рукама се нашла Рубикова коцка њиховог људског или, у Ниетзсцхеовом духу, ”одвише људског” достојанства.
”Пролази старост као у лоју / У кут из кута, како вам рекну, али се зато / Не пружа ваша шапа бадава!”
Извор: Аутограф.хр
