Пише: Марко Ловрић
Прича о Међународним снагама стабилизације само је илустрација шире слике, оне у којој је живот или смрт пет милиона Палестинаца Газе и Западне обале тек исход интересне утакмице.
Неколико сати пре него што је овај чланак послат у штампу, Савет безбедности Уједињених нација усвојио је америчку резолуцију о Гази, важан корак Трамповог мировног плана (који творцу, трагично, није донео „Нобела“). Свет се пре тога помало питао да ли ће Русија или Кина решити да Вашингтону залепе вето, али су се – суштински незаинтересовани за будућност Газе – задовољили уздржаношћу. Но ништа се не би променило ни да је тај папир завршио у некој корпи, јер судбину Палестинаца не одређују резолуције чак и ако носе потпис СБ УН. Резолуција је усвојена, али мировни план није ни за нијансу мање небулозан. Биће довољно подсетити се две тачке, то јест како „миротворци“ замишљају администрацију и безбедност у кратеру који је Израел направио.
Рупе у мировном плану
Вашингтон и даље позива на то да се власт у Гази привремено преда међународном Мировном одбору (БоП) под председништвом Доналда Трампа. Након вишемесечних јавних и закулисних расправа о овлашћењима тог тела, након свих нагађања о његовом саставу и након помоћи неименованих дипломата, Си-Ен-Ен и даље може да закључи само то да „још није јасно ни ко би чинио одбор ни каква би овлашћења имао“. Постоји само Трампово обећање да и вести о чланству и „још узбудљивих објава“ стижу „у наредним седмицама“. А што се тиче Међународних снага стабилизације (ИСФ), које би требало да смире Газу, амерички званичници не горе од жеље да ангажују сопствену војску. Одакле би онда стигла?
Централна команда Сједињених Држава (CENTCOM) – команда америчког министарства одбране задужена за Блиски исток – овог месеца је саставила план по коме би срж ИСФ чиниле европске снаге. Извор британског Гардијана ту идеју назива – читалац је погодио – небулозном. После крахова у Ираку и Авганистану ретки су европски лидери који би се усудили да шаљу још црних врећа на Блиски исток, закључује Гардијан, не баш тим речима, али изричито. Ловци на „Нобела“ се, међутим, не предају, па се убрзо из америчких извора чуло да Вашингтон заправо не тражи европско топовско месо за блискоисточни гулаш, „да је све веома динамично и планови се брзо мењају“.
Тешко је замислити арапску државу која би се радо прихватила задатка да разоружава Хамас и његове савезнике, и тако испала подизвођач америчких и израелских радова.
У тој динамичности некоме је пало на памет да би буљуци војске и полиције можда могли да стигну из Јордана – из истог оног Јордана чији је краљ Абдулах Други рекао да то не долази у обзир, што је мудро у светлу чињенице да му је добар део поданика палестинског порекла. Војна сарадња Амана и Тел Авива у рушевинама Газе била би потенцијално експлозивна – по сам Јордан, примећује Гардијан.
Ни арапске режиме не занима баш много судбина тих вазда побуњених и револуционарних Палестинаца, али их занима образ. Стога је тешко замислити арапску државу која би се радо прихватила задатка да разоружава Хамас и његове савезнике, и тако испала подизвођач америчких и израелских радова. Хамас је већ одбио да прихвати снаге ИСФ какве предвиђа америчка резолуција, али новинарка израелског Хареца Лиза Розовски приметила је да је потенцијални окршај са Хамасом тек мањи део невоља са којима би се припадник ИСФ суочио.
„Те снаге би требало да помогну у чувању граница, да демилитаризују Газу, да штите цивиле и хуманитарце, да увежбају и помажу палестинску полицију, да обезбеђују хуманитарне коридоре. Барем три од тих пет задатака захтевају да ИСФ петља са Израелом, а можда и да му се супротстави“, подвлачи Розовски.
Примирје само на папиру
Злосрећни војник ИСФ, укратко, не би знао да ли му се највећа опасност налази пред носом, иза леђа или га чека код куће. Но војска ће се наћи, војска се увек нађе, и амерички амбасадор при УН Мајкл Волц тврдио је после гласања у Њујорку да ће део мировних снага заиста стићи из муслиманских земаља, само не из оних које су у суседству, већ из Азербејџана и Индонезије. Прича о ИСФ само је илустрација шире слике, оне у којој је живот или смрт пет милиона Палестинаца Газе и Западне обале исход циничне интересне утакмице која се игра на терену што се простире од Вашингтона до Пекинга.
У тој окрутној и комплексној игри чак и Израел може да испадне незадовољан – ретко и помало, али може. Тренутно га несрећним чини то што се у резолуцији помиње магловита стаза ка палестинској државности. Као што је записала Лиза Розовски, Вашингтон је можда привремено разочарао штићеника како би резолуција била прихватљивија арапском свету, а поготово Саудијској Арабији, чији је крунски принц, Мухамед бин Салман, требало да посети Вашингтон дан после гласања. Мир Тел Авива и Ријада, мир два америчка савезника, једног трајног, а другог све важнијег, значајна је Трампова намера.
Но ако се некоме чини да би интересни плес макар и узгредно могао да донесе какав-такав мир, један поглед у стварност ће га разуверити. Јер у оном стварном Појасу Газе заиста све иде по плану – али израелском. Ево како је пре неколико седмица живот у Гази описао тамошњи политички аналитичар Мухамед Шехада:
Израел свакодневно решета становнике Газе ваздушним нападима, дроновима, аутоматским наоружањем. Изговор су „спречавање напада“, одмазда за наводни напад или приближавање „жутој линији“ – Мухамед Шехада
„Израел је ’жутом линијом’ поделио Појас Газе на два дела. Западна Газа покрива 42 одсто енклаве, контролише је Хамас и у њој се гура два милиона људи. Источна Газа покрива 58 одсто територије, у њој нема ниједног цивила и њоме управљају израелска војска и четири наоружане банде у израелској служби“, записао је Шехада у магазину +972, заједничком пројекту палестинских и израелских новинара.
Те наоружане банде посебна су тема. Британски Скај Њуз и амерички Вашингтон пост само су узорак медија који су претходних седмица те групе оптуживали за кријумчарење, за крађу хуманитарне помоћи, а сам Шехада једну од њих, смештену у Рафи, описује као „повезану са Исламском државом, предвођену осуђеним дилером“. Ни Хамас у својим редовима нема баш много кандидата за свеце, наравно, али ако би Палестинци могли да бирају између запада и истока енклаве, Шехада не верује да би се много њих определило за исток. Упркос томе што у „западној Гази“ примирја једноставно нема.
„Израел свакодневно решета њене становнике ваздушним нападима, ударима дронова и ватром из аутоматског наоружања. Изговори су обично ’спречавање напада’, одмазда за наводни напад или приближавање ’жутој линији’. До сада је страдало више од две стотине Палестинаца, укључујући десетине деце.“
Шехада је 31. октобра записао и да Израел и даље спречава доток помоћи у „западну Газу“. Олуја је пре неколико дана – ако је то уопште могуће – додатно угрозила хиљаде породица, упозорила је UNRWA, агенција УН за помоћ палестинским избеглицама. Један од разлога је и тај што Израел, у складу са својим правилима о такозваној двојној употреби, ретко допушта да у Газу уђе било шта што би макар и у теорији могло да се искористи у војне сврхе, а у то, рецимо, сврстава и шаторске кочеве. И Шехада и бројни други аутори боје се да Израел намерава да Појас Газе на најгори могући начин претвори у Западну обалу.
Терор на Западној обали
У претходне две године геноцид у Гази је прекрио збивања на другом и већем делу палестинских територија, па је и живот на Западној обали испадао бољи већ и због тога што је Израел тамо од октобра 2023. побио „свега“ хиљаду Палестинаца. Но Западна обала дугорочно остаје тегобнији светски проблем, између осталог и зато што је израелска окупација ту област тако фрагментисала да је често поређена са архипелагом. Сада Шехада и многи други мисле да и Тел Авив и Вашингтон намеравају да понове тај „успех“ – да направе Потемкиново село „источне Газе“, а да од „западне Газе“, можда и даље под управом Хамаса, направе изговор и Бењамину Нетанијахуу и његовим наследницима да ратују када год им то буде потребно. Што се тиче Израела, ако се Палестинци из такве Газе буду исељавали, добро је. Ако буду умирали, опет је добро. Ако буду гинули, поново је добро.
На Западној обали нема ‘тензија’ или ‘сукоба’ са пастирима, већ погрома које једна страна покреће – Харец
А када је реч о аутентичној Западној обали, опет ћемо бити прекратки. Редакцијски уводник израелског Хареца од 9. новембра подсећа да су Уједињене нације процениле да су у октобру јеврејски досељеници нападали Палестинце више него икада од 2006, од када УН воде евиденцију. Отприлике осам пута дневно.
„Претходни викенд је такође био натопљен крвљу. Терористи су у неколико села напали палестинске земљораднике и израелске добровољце који су дошли да помогну у сетви. У Бејти је повређено једанаест људи, међу којима и Одед Једаја, директор Факултета уметности Миншар у Тел Авиву. Насилници су му разбили вилицу и јагодичне кости.“
Одед Једаја је, у једној ужасној успутној иронији, некада служио у израелским специјалним јединицама – са Бењамином Нетанијахуом. Харец је подсетио да су такви напади могући и зато што израелска војска не чини ништа да их спречи (ако им се не придружи).
Лана Басташић: Цензура у Немачкој према уметницима који се солидаришу са страдањем Палестинаца
„Изјаве војног портпарола о томе да су трупе ‘брзо стигле’ и ‘успешно смањиле тензије’, само су поигравање са чињеницама. Нема ‘тензија’ или ‘сукоба’ са пастирима, већ погрома које једна страна покреће“, закључује Харец.
Али важно је да је резолуција усвојена, да је Доналд Трамп егзалтиран и да су Немци закључили да све иде добро и да поново могу да испоручују Израелу све оружје које пожели.
Извор: Радар
