Крајем прошлог тједна низом се хисториографских, аналитичких и моралистичких интервенција у западном медијском екосуставу обиљежило “100 година фашизма”. За настанак фашизма се, дакле, узима познати Марш на Рим и Мусолинијево преузимање власти 29.10.1922. Како то већ иде с обљетницама, добар дио споменутих интервенција првенствено се потрудио подсјетити читатељство на повијесни контекст и саму динамику преузимања власти.
Они нешто амбициознији аутори, а таквих никад не недостаје кад је драж повијесних паралели у игри, покушали су понудити одговоре на значај те обљетнице у нашем сувременом политичком контексту. У прилог таквој работи сигурно је ишла и недавна побједа “постфашистичке” странке на талијанским изборима.
У више смо наврата на овим страницама подсјећали на сва политички спорна и аналитички недостатна баратања појмом фашизма. Не зато што знамо тајну његова исправног кориштења већ зато што сам појам има своју повијест етаблирања у надлежног за све међуратне режиме, укључујући и њемачки нацизам. Та се “стандардизација” догодила 50-их година прошлог стољећа у политичким знаностима и није само отежала нијансирање у хисториографском смислу већ је учинила и појам еластичнијим у редовитој политичкој употреби. Ријеч је о уобичајеној динамици у односу језика и друштва: апстрахирани појмови тешко могу “пратити” комплексне друштвене промјене, а да и не говоримо о политичкој (зло)употреби тих самих појмова. Значењско каскање неких појмова често је проблем искључиво за оне који се професионално баве тим појмовима, међутим друштвена цијена расправе о “правом” значењу фашизма прилично је значајна и опреза никад доста.
Зато ћемо се у овој крајње парцијалној и скицозној рекапитулацији важнији прилога обиљежавању стоте обљетнице настанка фашизма дотакнути само једног аспекта. Наиме, поред самог рата у Украјини и доступности енергената, горуће глобално политекономско питање је оно инфлације. Или конкретније: који је најбољи и најпоузданији механизам зауздавања инфлације? Међу централним банкарима и реномираним експертима полако се успоставља консензус. Најадекватнија реакција је изазивање рецесије и незапослености подизањем каматних стопа. Дакле, потребно је поднијети жртву како би се проблем ријешио. Политичке елите нису најсклоније тој опцији јер ће посљедице поднијети они, а не централни банкари и стручњаци. Но, процес политичког и економског дисциплинирања радног народа и даље остаје прва опција.
Сад је прва опција, али кад се први пут појавило у оваквом облику? Политичко и економско дисциплинирање радне већине аранжирано економског експертизом није само ођедном пало с неба као природна реакција владајућих класа. Другим ријечима, нетко је те механизме морао измислити. Релевантна повијесна истраживања упућују на то да су први пут у обухватној мјери проведена у фашистичкој Италији. Наиме, успоставу ауторитарне власти и репресију према синдикатима, социјалистима и осталим непоћудним факторима, пратила је и имплементација оних економских мјера које ћемо касније знати као “мјере штедње”. Проводили су их либерални економисти у тадашњој Мусолинијевој влади, а поздрављали уважени талијански либерали попут Бенедета Крокеа и Луиђија Еинаудија, као и комплетна британска пословна штампа. Вриједан прилог тој расправи нова је књига Kларе Матеj, наслова „Поредак капитала: Како су економисти измислили штедњу и утрли пут фашизму“ која је и понукала одређени број аутора, укључујући и саму Матеј, да стоту годишњицу појаве фашизма обиљеже управо тако да упозоре на пресудну улогу мјера штедње и економске дисциплине у његову настанку.
На прву се чини да нам овакав тип анализа олакшава посао на љевици: нема разлике заправо између капитализма (неолиберализма) и фашизма, све су то само различити иначице истог зла. Кад би то било тако једноставно љевица не би никад силазила с власти. И не би данашњи либерални политички и медијски естаблишмент био толико фрустриран Трампом и сличним политичким појавама. У међуратном периоду су економске и традиционалне политичке елите предале власт Мусолинију и Хитлеру јер у њима виђеле механизме стабилизације власти и економије. Што због криза, раста демокрације и снажног социјалистичког покрета. Није исто управљати капиталистичким економија у кризи у ауторитарном и демократском режима. Данас им та фашистичка помоћ не треба јер је интензитет класног рата прилично низак.
Али основни мотив неолибералне или ордолибералне политичко-економске мисли остао је исти и ради се о изолацији економије од демокрације: од захтјева за радничким правима, за управљање економијом на начин да одговара друштвеним потребама и за колективним одлукама о инвестицијама и дистрибуцији вишкова. У политичким периодима у којима то није изведиво “нормалним” путем и фашистичка опција је прихватљива. И зато је важно прецизно проучавати повијест настанка фашизма и проблеме за које је нудио одговоре. И напокон из расправе о фашизму елиминирати његову наводну анти-цивилизацијску карактеристику. Јер се једино и данас тако можемо борити против његових иначица или њиме инспирираних политика. Друштвена цијена поједностављених парола је превисока. Исти је случај и с обрнутом тактиком, коалицијом с либералним елитама кад је у питању пријетња с крајње деснице.
Извор: Преокрет
