Пише: Марк Харман
За разлику од опсесивних протагониста Процеса и Замка, који нас уводе у лавиринте својих мисли, Карл Росман, наивни млади јунак Кафкине Америке или Der Verschollene („Нестала особа“), како сам Кафка назива то дело, главиња кроз чудни нови свет у који је прогнан. Кафка у дневничком запису из октобра 1917. године признаје да је намеравао „да напише дикенсовски роман, али појачан оштријим светлима која би преузео из (свог) времена и мутнијим светлима која би пронашао у себи“.
Иако Нестала особа није нимало изгубила на привлачности и значају, зачуђује колико много је и даље запостављена у земљи у којој се радња одвија. У рецензији мог превода романа у Њујорк Тајмсу из 2009. године критичар Адам Кирш сасекао је и саму могућност било какве везе Кафкине визије са америчком стварношћу: „Америка није Америка; она је шифра за Кафкин сан о земљи коју никада није посетио“. Ипак, иако је тачно да Кафка никада није крочио на ове обале, он се у роману не ослања само на своју машту, него и на оно што је знао и интуитивно осећао о Сједињеним Америчким Државама.
Иако се замеци романа могу пратити још од 1890-их, из времена када је био тинејџер, Кафка га је писао између 1912. и 1914. године, у периоду у ком се, преко дана, као правник за случајеве наплате осигурања од несрећа на раду у полудржавном Институту за осигурање радника од незгода залагао за веће мере безбедности у фабрикама у Чешкој. Иако је познат по критичком односу према свом књижевном делу, на своје стручне чланке је био толико поносан да је пријатељима писцима делио примерке тих прецизно формулисаних и убедљиво аргументованих текстова на теме као што су „Мере за спречавање незгода при раду на глодалицама за дрво“. Не чуди, дакле, што је његово бављење данка брзе индустријализације у Чешкој с почетка 20. века у људским животима утицало и на приказ друштвених прилика у Америци под бескрупулозним бизнисменима и индустријским магнатима.
Док наслов Америка наглашава место радње, Нестала особа упућује на фокус романа, на муке неисквареног јунака док покушава да нађе своје место у френетичном новом свету.
Кафка је у писму будућој вереници Фелицији Бауер новембра 1912. године књигу у настанку назвао Der Verschollene, али та преписка није била доступна његовом књижевном извршитељу Максу Броду када је постхумно објавио Кафкин први роман под насловом Америка (1927). Брод је тај наслов оправдавао тврдњом да је Кафка у разговорима то дело називао својом „америчком причом“. Бродово немачко издање замењено је 1983. године меродавним критичким издањем под насловом Der Verschollene (1983), на ком сам и засновао свој превод, а издавачка кућа Шокен букс објавила га је под двојаким насловом Америка: Нестала особа. Док наслов Америка наглашава место радње, Нестала особа упућује на фокус романа, на муке неисквареног јунака док покушава да нађе своје место у френетичном новом свету.
Роман почиње када тинејџер Карл Росман, кога су родитељи послали у Америку јер је направио дете тридесетпетогодишњој кућној помоћници која га је завела, стиже паробродом у њујоршку луку и види Кип слободе како уместо препознатљиве бакље држи мач. Док се искрцава, дочекује га ујак имигрант, Едвард Јакоб, кога је кућна помоћница обавестила о Карловом доласку. Док ужива у луксузном новом почетку у вили свог ујака, који је постао пословни магнат и сенатор, Карл схвата у данас посебно значајном пасусу да би, без помоћи ујака, морао да трпи невоље мање срећних имиграната:
Заиста, где ли би морао да станује да се искрцао као сиромашни мали усељеник? Штавише, као што је ујак према свом познавању усељеничких закона сматрао чак веома вероватним, можда га уопште не би ни пустили у Сједињене Америчке Државе и отпослали би га кући, не марећи за то да он више није имао никаквог завичаја. Јер се овде није смело надати у сажаљење и било је сасвим тачно оно што је Карл у том погледу читао о Америци; чинило се као да овде само срећни могу стварно да уживају у својој срећи међу равнодушним лицима своје околине.
У овој меланхолично-комичној субверзији приче о успону од беде до обиља, размишљања саосећајног Карла о тим имигрантима који нису имали толико среће наговештава да ће касније и сам склизнути по низбрдици. Није прошло много, а млади јунак се нашао у немилости арогантног ујака, који сестрића избацује на улицу јер је закаснио за полицијски час у поноћ, о чему сироти Карл није ни имао појма. Иако касније успева да нађе посао као лифтбој у огромном хотелу, поново је прогнан због ситног, а у датим околностима разумљивог прекршаја, што је тек један у низу несрећних догађаја у овој пикарској америчкој одисеји.
Брод се сећа да је Кафка, који је доста читао о Америци, са посебним ентузијазмом говорио о путопису Amerika: Heute und Morgen („Америка: Данас и сутра“, 1912) Артура Холичера, мађарско-јеврејског есејисте, романописца и драматичара. Вазда склон томе да попут свраке одасвуд скупља и позајмљује, Кафка вешто преображава и преноси слике и фразе преузете из Холичеровог обилато илустрованог, често критички настројеног, а повремено и високопарно писаног штива о путовањима кроз Северну Америку.
Узмимо, на пример, Холичерову хиперболичну осуду имиграционих процедура у Њујорку: „Ово је острво Елис, острво мука, пресуде, злоупотребе стрпљивости, голих судбина, неправедне освете; нема тог Блејка који би могао да нацрта или опева анђела освете што се надноси над овим острвом у облаку страха, цвиљења, тортуре и бласфемије сваког божјег дана који проводимо у овој слободној земљи“. Преобраћајући тог анђела освете у Кип слободе са мачем (или „ Freiheitsgöttin “, дословно „Богиња слободе“, сад застарели немачки назив за Кип слободе), Кафка ублажава Холичерово саркастично позивање на „ову слободну земљу“ у сугестивну алузију на „слободне ветрове“ који разносе све око трансформисаног кипа.
Будући да је био један од оних аутора који сам себе редигује док пише, Кафка је прецртао разоткривајући пасус одмах након тог нетачног описа чувеног Кипа: „Подигао је поглед и одбацио све оно што је о њему научио“. Задржавање ове скоро постмодернистичке реченице могло би читаоцима да укаже на то да Карлова погрешна перцепција има искључиво психолошко својство. Али Кафка је био типично неповерљив према психолошким интерпретацијама. У другом пасусу своје најпознатије приче Die Verwandlung, познате као Метаморфоза или Преображај, што је прецизнији наслов, анонимни приповедач категорички искључује психолошка тумачења преображаја Грегора Самсе и, уопште, било какво здраворазумско схватање тог чудног догађаја: „То није био сан“. Тако се читалац већ у уводним пасусима оба дела суочава са надреалним феноменом који пркоси тумачењу.
У Несталој особи Кафка се са извесним даром за комично ослања на породичне приче о четворици рођака с очеве стране који су емигрирали у Сједињене Државе, међу којима је био и успешан, премда парничењу склон, њујоршки бизнисмен Ото Кафка. Како примећује Ентони Норти у књизи Кафкини рођаци, за Ота се причало да је имао обичај да каже: „Треба научити да се послуша пре него што се изда наредба“, а ту реченицу лако можемо да замислимо на уснама ујака Карла Росмана.
Кафка није могао да одоли да не исмева ауторитарне личности, било у животу, у дневницима и писмима, било у својој фикцији. На пример, када Карлов ујак хвали величину свог њујоршког пословног царства и „шездесет и пету компанију носача“, Кафка се поиграва детаљем из живота сопственог рођака Ота у Њујорку. Ото Кафка се у Америци прво био запослио „као носач у предузећу за корсете“, како наводи у писму помоћнику америчког државног тужиоца септембра 1918. године, у ком моли да буде ослобођен из затвора где је неправедно држан под сумњом да је непријатељски шпијун у тад још незавршеном Првом светском рату.
Још један Францов амерички рођак, Емил Кафка, радио је у чикашком седишту фирме Сирс, Робак & компани, где се, како то сликовито описује Артур Холичер, дизала „метална ларма“ из писаћих машина „целе војске девојака“ које су куцале наруџбине у огромној заједничкој канцеларији. Кафка, који је свом издавачу Курту Волфу рекао да жели да прикаже „најмодернији Њујорк“, смешта једну сцену у пословне просторије Карловог ујака, у огромну телеграфску дворану, где се ужурбани прсти презапослених оператера „трзају“ у „нехумано брзом темпу“. Овде Кафка једноставно сугерише колико нагласак модерног доба на брзини и продуктивности кошта човека.
Другде он ту критику друштва додатно појачава, уносећи у поједине епизоде дикенсовску дирљивост, као, на пример, у трагичној причи коју Карл чује од сапатнице имигранткиње, Терезе, о фаталном паду њене мајке са офрље постављене грађевинског скеле.
У последњем довршеном поглављу, којем је Брод дао неадекватан наслов „Природно позориште Оклахоме“, Кафка је у причу уткао неке од егзистенцијалних, митских и метафизичких мотива познатих читаоцима његових каснијих дела. У уводним реченицама тог поглавља, написаног октобра 1914. године, заједно са и данас потресном причом У кажњеничкој колонији, у време док је Кафка правио паузу у писању Процеса, Карл се, очаран плакатом који истиче да су „сви добродошли“, пријављује за посао у једној загонетној позоришној организацији. Њега, као и остале из тог краћушног реда пријављених, на пријавном месту дочекују уз велику помпу са стотинама жена које трубе у фанфаре, „одевених као анђели у беле хаљине, са великим крилима на леђима“.
Наизглед безначајна, али заправо веома знаковита словна грешка у овом позоришном поглављу указује да се чак и у овом надреалном призору Кафкина свест о друштвеним приликама у Америци никада не губи из видокруга: име те државе са америчког средњег запада погрешно је написано као „Оклахама“, омашка коју је Кафка без сумње преузео из исте такве грешке код Холичера, који заједљиво потписује фотографију линча речима: „Идила у Оклахами.“
Пошто је неколико пута био неправедно отпуштен, Карл је постао опрезан у откривању свог имена. Када му, дакле, један службеник те за све отворене, али можда и злослутне, позоришне организације затражи име, Карл одговара: „Негро… надимак из његових последњих служби“. Кафкина употреба те речи била је помно промишљена: испрва је навео да Карл одговара „Лео“, али се, након што је завршио то поглавље, вратио и девет пута прецртао „Лео“ и заменио га речју „Негро“.
Кафкина наклоност према црнцима потицала је, макар делимично, из тога што је као Јеврејин осећао све непријатељскије окружење у централној Европи. У писму својој првој преводитељки на чешки, а накратко и љубавници, Милени Јесенској, августа 1920. године Кафка тврди да, што се Европљана тиче, и он и њен јеврејски муж „имају исто црначко лице“.
Овај осећај блискости између Јевреја и црнаца можда вуче корене из, како наводи Сандер Гилман у својој студији Франц Кафка: Јеврејски пацијент, оригинално антисемитском тропу о наводном „црнилу“ Јевреја. Отприлике три месеца касније, у другом писму Милени, Кафка описује како је током антисемитских нереда у Прагу погледао кроз прозор и видео „полицијску коњицу, жандарме са навученим бајонетима, разјарену руљу која се разилази, а овде горе, на прозору, одвратни стид живљења под сталном заштитом“. Такође помиње да је мало пре тога чуо некога како Јевреје назива „шугавом расом“ и размишља о томе није ли природно „отићи с места где те толико мрзе?“
Судбина Карла, сада познатог као Негро, остаје нејасна. Иако се поступак запошљавања испостави као бирократска препрека, на крају га примају, али не као уметника каквог је у њему видео анђео који га је дочекао, нити као инжењера каквим се импулсивно представља, него као техничара.
Кафка нас оставља са двосмисленим сликама сада „безбрижног“ Карла који путује са позоришном трупом кроз фантастично описане Стеновите планине, где су „наилазиле широке планинске реке хрлећи као огромни таласи преко неравног дна у свом кориту, гонећи собом хиљаде пенушавих таласића и обрушавајући се испод мостова преко којих воз прелази, и биле су тако близу да се лице росило језом од њиховог свежег даха“.
Може ли Карл, који при почетку романа ганутљиво свира клавир и замишља да његова изведба „може непосредно да утиче на његов положај у Америци“, да нађе трајно уточиште у тој упадљивој уметничкој заједници? Или дах који изазива језу наговештава туробну судбину нашег шармантног, мада несрећног, јунака?
Извор: Lithub
Превод: Матија Јовандић/Глиф
