Пише: Марина Вулићевић
Свакодневица једног писца и дипломате, онако како ју је описао Милисав Савић у свом „Римском дневнику” (у издању Рашке школе) узбудљивија је од романа, посебно због тога што је Савић на дужности министра-саветника у амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, био од 2005. до 2008. године, када се Србија суочавала не само са проблемом Косова, које је прогласило независност, већ и са одвајањем Црне Горе. Притом, за Савића је у овом дневнику Рим, као град светске културе и уметности, извор сталних асоцијација на све виђено и прочитано, на српску и светску књижевност, на лични живот, док су текстови из италијанске штампе подсећање на и даље лош положај Србије после слике изграђене у Милошевићево доба. У свом дневнику, Савић описује и дружење са познатим писцима: Булатовићем, Кишом, Тишмом, Матвејевићем, Павићем, док хода Римом, трагом Црњанског… Друга књига, „Волети класике” (такође у издању Рашке школе) збирка је есеја Милисава Савића која подсећа на народну књижевност и наше велике писце: Андрића, Мешу Селимовића, поменутог Црњанског, Бору Станковића…
Проблем Косова и отцепљење Црне Горе лајтмотиви су вашег „Римског дневника”. Како сте се тих дана сећали Титовог, а како Милошевићевог времена, парцелисања Балкана као „бурета барута”?
Проблем Косова Тито није решио. Није ни Милошевић. Као студент, својим очима видео сам на путу код Рашке колоне избеглица после Брионског пленума. Године 1985, боравио сам на Косову седам дана и о томе објавио велику репортажу у „Књижевним новинама”. Тада сам још веровао да се Косово и Југославија могу сачувати. Централно место те репортаже била је посета Даници Милинчић, у селу Самодрежа, којој су Албанци убили сина да би се дочепали њеног имања. Пре пет година хтео сам да поново одем у Самодрежу, али моји косовски пријатељи нису се усуђивали да ме одведу. Тамо нема више Срба. Црква Самодрежа је порушена.
Наводите и то да ни Доситеј ни Вук нису посетили Косово, а да етничко чишћење Срба са Косова траје вековима… Да ли је Европа знала, или не жели ни данас да зна, о каквом је културном наслеђу на Косову и Метохији реч?
Доситеј и Вук нису били на Косову, али су били свесни његовог значаја. Нарочито Вук. Косово је за Вука света и митска земља. А да је етничко чишћење Срба трајало вековима, види се из страних путописа (треба погледати књигу „Косово и Метохија” др Ане Стишовић Миловановић и моју „Terra Rascia”). О терору Албанаца, па и Турака над Србима, од 15. па до почетка 20. века писао је сваки путописац. Чак је и Мери Едит Дарам дала потресну слику о ропском животу Срба у Пећи и Дечанима, иако је касније постала ватрени албански фан. Ове чињенице у време мог боравка у Риму нису занимале светске моћнике. Олако су прелазили преко тврдњи највећих стручњака да се на Косову налази српска културна баштина светске вредности. За оне који су одлучивали о нашој судбини важни су били садашњост и будућност. Садашњост је да су Срби под Милошевићем починили злочине, а будућност је рађање независног Косова.
Дурутовић одржао предавање о Његошевом спјеву Луча микрокозма
Како сте посматрали то што је самосталност Црне Горе била „свршена ствар”?
Није била свршена, јер Италија је била против самосталности, све док није поклекла под притисцима САД. За Италијане Црна Гора је била мафијашка држава, чији је председник био под истрагом због шверца цигарета. У нашој амбасади, црногорски кадар је здушно промовисао идеју самосталности Црне Горе. Дању је амбасада била у функцији заједнице зване Србија и Црна Гора, ноћу су се факсови усијавали од слања извештаја Подгорици.
На који начин сте се суочавали са лошом репутацијом коју је Србија у време ваше службе у Риму тада имала у Италији, земљи из које су авиони кретали ка Србији у време НАТО бомбардовања?
Наивно сам веровао да ће нова, демократска, Србија бити уважавана. Али, не! Стално су нам стављали до знања да је Србија поражена. Да је на коленима и да мора да испуњава захтеве које нам испоручују. Влада Италије је међу првима признала независност Косова, упркос томе што су се водећи интелектуалци, и лево и десно оријентисани, томе противили. Косово је за њих била вештачка држава, у којој владају ратни мафијаши. Ниједан од статусних предлога који смо нудили Албанцима није прихваћен. А нудили смо им нешто врло близу самосталности. Данас Албанци ни десети део тога не нуде косовским Србима.
Да ли сте своју дипломатску позицију упоређивали са оном коју је пред рат имао Црњански у Риму, али и са улогом других наших писаца дипломата?
Било би нескромно ако бих се упоређивао са таквим величинама. Али и Црњанском нису цветале руже у Риму. Он је тамо био уочи катастрофе која ће задесити Југославију, ја после катастрофе Србије. Црњански је доста карикатурално описао свог амбасадора Христића, чија ми се кћерка, која је живела у Риму, пожалила на великог писца. У роману „Код Хиперборејаца” Црњански пише да су Мусолинијеви жбири упали у нашу амбасаду и покушали да обију касе у потрази за шифрама. И мене су у амбасади дочекале у свакој соби касе, али празне, нисмо ми више имали шта да кријемо. Црњански је о свом раду у амбасади оставио неколико књига. Ја тек скроман дневник, да ми неко не каже да сам био на туристичком пропутовању у Риму.
Као лектор за српски језик радили сте у Лондону, у Фиренци, у Америци и Пољској. Када су лекторати за српски језик почели да се гасе по свету?
По распаду Југославије. Јер Србија у то време, а биће и сада, никад није схватала значај лектората. За разлику од Хрвата, Словенца и Македонаца који су их махом преузели, па и оснивали нове… Лекторати су наше културне амбасаде.
Пишете о писцима, поред Црњанског, о Кишу, Тишми, Капору…, али, зашто је тај прогон Гојка Ђога показао много о српским писцима? Како сте се као уредник „Књижевних новина” борили са цензуром бранећи га?
Тако што смо се борили за аутономију уметности. Нажалост, поражени смо. Опет је на делу идеолошки приступ уметности. Активна је и цензура, не директна, већ софистицирана. И самим тим опаснија. У књизи сам изнео сећања на сусрете и дружења са бројним књижевним великанима. Спадам у малобројне живе писце који су познавали, Црњанског и Андрића. Сматрам да су моје странице о Кишу, Пекићу, Булатовићу, Павићу, Михаиловићу, Тишми, Белом Марковићу, Биљани Јовановић скроман, али драгоцен прилог за проучавање књижевног живота друге половине 20. века.
На неки начин сте захваљујући редитељу Ђорђу Кадијевићу постали писац?
И јесам. Кадијевића сам упознао у Рашки као гимназијалац. Био је рашчански зет. Он ме је, својим енциклопедизмом, увео у свет књижевности и уметности. У свом првом филму „Празник” дао ми је малу улогу. Од хонорара сам купио писаћу машину на којој сам откуцао своју прву књигу „Бугарска барака”.
Зашто се стално враћате народној поезији, Вуку, проти Матеји, Андрићу, Црњанском…?
Враћам се класицима. Не подносим писце који сматрају да књижевност почиње од њих. Ја и нико пре и после мене. У класицима можете пронаћи питања и одговоре који вас тиште и занимају. И све књижевне мајсторије које су и данас у употреби. У класицима треба уживати. Као у добром, старом вину.
Извор: Политика Магазин
