У близини Лепосавића, свега 1.300 метара од магистралног пута, налази се манастир Церањска река, метох манастира Сочаница. Иако смештен у поткопаоничком крају, познатом по оштрим зимама, у пролеће нас дочекује уроњен у лековито зеленило шуме, прошарано сунцем.
Са манастирске капије поглед пада на Цркву Свете Петке, озидану 2011. на темељима старог манастира који се у писаним документима помиње још у 14. веку.
Наш домаћин, монах Јован, додаје да се претпоставља да је првобитни манастир много старији и да датира можда чак из 7-8. века, чему сведочи древно камење сачувано у порти манастира.
Према предању, на овом месту се после Косовског боја налазила главна болница где су лечени преживели јунаци. А они који су преминули сахрањивани су управо овде, па се, тако прича каже, испод камења у делу дворишта изнад цркве налазе гробови косовских јунака.
Монах Јован је овде стигао 2010, а већ наредне године је озидана црква, уз помоћ верника, мештана и дијаспоре широм света.
„Ми градимо храм, храм гради нас“, подсећа нас на добро познате речи Матије Бећковића.
На живот у самоћи се навикао, додаје и присећа се како је први пут када је видео ово место, пожелео ту да живи.
„Углавном ти се овде чини да је дан сличан претходном, а уствари је сваки различит на свој начин. Долазе мештани, највише из Звечана и Митровице, али и других делова Косова, сад мало слабије из Србије и Црне Горе. Мало баштица ту, мало покушај неког рибњака, била је поплава, па ми је однела обалу, али углавном прође тај дан уз молитву и уз неки рад и помоћ ових људи који ми долазе“, препричава наш домаћин свакодневницу овог скровитог места.
Осим ретких посетилаца, свраћају му и дивље животиње, понекад чак и вук.
Око хектар манастирске земље коси, уз помоћ добрих људи, неколико пута годишње, и то по неколико дана. Због тога се и хуманитарна организација „Сви за Космет“ ангажовала на прикупљању средстава, како би му обезбедила косилицу.
То је залог за будућност, ко год помаже цркви или манастиру, помаже себи, каже наш домаћин, што већ осећа свако ко је крочио у манастирску порту, макар само да целива икону.
„Људи из града кад дођу овде, суоче се са реалношћу. И некако сва искушења буду мања. А и неке лепе ствари буду лепше, у додиру са светињом и природом. Кад дођу из тих великих градова, као да се поново упознају са собом и стану пред огледало. Они имају нешто у себи и тад се запали та њихова жеља или их обузме благодат, па онда крену другачије да размишљају о себи, о свом животу, о својој породици и о свом смислу постојања“, објашњава нам монах Јован.
Волео би, додаје да се код сваког човека покрене емаптија и пажња према људима који их окружују.
„Ако ја помогнем теби, а ти помогнеш некој другој особи, па та трећа помогне четвртој, то је смисао нашег опстанка у било ком смислу, и у духовном и у физичком. Ако ми за то немамо дара или не гајимо то код себе, некако ћемо бити несрећни, колико год да имамо“, поручује нам са осмехом у очима.
Извор: Kosovo Online
