Монографија о православном храму у Боки у коме је „систематски и доследно спроведен барокни концепт у архитектури и сликарству”

Монографија Марине Матић „Манастир Савина у 18. веку – Православни идентитет и млетачка власт” (у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Митрополије црногорско-приморске СПЦ и Православног богословског факултета Универзитета у Београду) уобличена је кроз вишегодишња архивска и теренска истраживања на подручју Боке Которске, а поводом докторске дисертације ауторке, одбрањене крајем 2015. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
„Овог дела не би било без благослова пресвете Богородице, њој су посвећене две цркве манастира Савина на којима сам радила”, пише у уводу ове обимне монографије Марина Матић.
Према њеним речима, комплекс манастира Савина обухвата три цркве, две мање – Цркву Успења Богородичиног и Цркву Светог Саве, за које се сматра да потичу из средњег века, док је трећа – Велика црква Успења Богородичиног, подигнута у 18. веку, што је и у средишту интересовања ове монографије. Циљ овог истраживања, како ауторка напомиње, јесте да се стекне свеобухватна слика сложеног периода у мултикултуралној и мултиконфесионалној Боки Которској, од млетачког заузећа Херцег Новог до пада републике (1687–1797).
„Због нарочитости свог положаја, на размеђи империја, због замршеног и немирног историјског времена, верских различитости и друштвено-политичких присила, манастир Савина добија улогу инструмента у очувању идентитета српске православне заједнице у Боки у 18. веку. Млетачким преузимањем северозападног дела Боке од Отоманске империје, 1687. године, и преласком великог броја Срба из Херцеговине у те пределе, није решено питање српског статуса и слободе. Била је то само промена господара. Римокатоличка црква је агресивно и упорно настојала да оствари идеју о јединственој цркви под римским окриљем, па је православно становништво, које је од давнина живело на овим просторима, тада било изложено великом притиску”, пише Марина Матић.
Она указује на то да је Конгрегација за пропаганду вере имала важну улогу у остваривању уније, док су енергични савински архимандрити током читавог 18. века, заједно са игуманима далматинских манастира, водили борбу за добијање свог епископа, чувајући углед самог манастира Савине. Архимандрит Леонтије Аврамовић (Рајовић), игуман Арсеније Милутиновић, архимандрит Нектарије Љубибратић, дали су велики допринос у настојању да се од млетачких власти добије дозвола за постављање православног епископа у Далмацији и Боки. Млетачке власти одобриле су градњу нове Велике цркве Успења Богородичиног тек 1776. године, а средства су сакупљана приложништвом, чиме се заједница окупљала око свог духовног центра, а одржаване су и чврсте везе са Русијом, одакле су долазили прилози. Ова Велика савинска црква представљала је склад традиције и иновације, пример православног храма у Боки у коме је „систематски и доследно спроведен барокни концепт у архитектури и сликарству”.
„Врло је могуће да је то први пример и на много ширем подручју”, пише ауторка.
Истичући то колико је продор барока био отежан у крајевима удаљеним од духовно-културних центара, ауторка запажа да је велику улогу у спровођењу тог барокног концепта имао архимандрит Инокентије Дабовић, који је у Савину доносио и традицију њему добро познатих фрушкогорских манастира.

„Савинско братство поседовало је и добар део барокне теолошке литературе, која је била у употреби у Карловачкој митрополији”, што Велику савинску цркву чини „барокном творевином која сажима облике из националне и локалне прошлости, спајајући их са новим решењима из уметности Карловачке митрополије”.
Велика савинска црква, у којој се осећа Богородичино покровитељство, милост и заштита, постала је и прототип за многе потоње цркве у Боки Которској, а Алексије Лазовић, који је осликао њену унутрашњост, убрзо је ангажован да изради иконостасе у још неколико цркава на истом подручју.
Истицањем реликвија – десне руке царице Јелене, жене цара Душана, и крста светог Саве, утврђен је у манастиру Савина „верски и политички континуитет у условима када Срби нису имали своју државу и кад су били под страном влашћу у Боки у 18. веку”. Један је од закључака ове студије да „оно што су Богородица Бездинска и њен култ значили у Карловачкој митрополији, трудом патријарха Арсенија Четвртог Јовановића, то је за православне у Боки била Богородица Савинска”.
Извор: Полтика
