У непрестаној утакмици „Срби против свих“ ових дана не стојимо рђаво. Један се од нас опружио по црвеној шљаци Париза и није крио да је стигао у своје снове. Други је гледао да ескивира помпу, колико се може, и није крио да би радије обишао своје коње него славио по улицама Денвера.
Нађе се покоји циник да пита какве везе то све има са нама. Нисмо ми дали тројку са једне ноге и сурдукнули бекхенд у ћошак терена. Али и те како има везе са нама. Истина, наш је удео у тријумфу Новака Ђоковића и Николе Јокића незнатан, осим ако се не рачунају бачени живци, подерана грла, по који рафал испаљен у небо – зашто да рушимо стереотипе о себи? – и препирке по друштвеним мрежама са целим светом. Ми смо морали на посао прошле седмице, морамо и ове, нећемо бити млађи, живот би слично таљигао и да је Ђоковић рођен као неки Срђансон на Исланду, и да је Јокић ономад одлучио да постане коњушар уместо кошаркаш.Па опет, има нечег метафизичког у усхићењу целе нације која хипнотисано гледа лоптицу како пет сати иде тамо-вамо преко мреже.
Или, уместо да спава, бди уз кошарку са другог краја света, са бенседином надохват руке. Та заједничка вожња ролеркостером кроз све успоне и падове, лупинге и нагла кочења, невидљивом нити веже публику. Све који гледају један филм или су на концерту, и све који навијају. А овде има још више од тога. Кажу да се нација може дефинисати двојако.
На Западу је то шири комшилук који вежу заједнички интереси, рецимо да ради улично осветљење, да свако понекад покоси траву и изнесе смеће. На Балкану је то више шира фамилија – свака несрећна на свој начин, али то су ствари за кућу. У спољашност се емитује слика срећне породице. У Ђоковићу се да препознати бистри момак из краја који је мало на своју руку, али је добар и хоће да помогне. Некад попизди, али људи смо. Срђан Ђоковић је пијани ујка на слави, сви га знамо. Јокић бротхерс су они набријани типови што после „шта ме гледаш?“ крећу у шорку. Знамо и њих одлично. Сви су наши.
Зато су и Ђоковић и Јокић наши, зато им се и по медијима тепа „Ноле“ и „Јока“, зато осећамо да имамо право на делиријум, на такорећи породично славље. Ишли смо на посао прошле седмице, морамо и ове, нећемо бити млађи, али, човече, јеси ти видео онај форхенд и онај флоутер. Мало нам је боље. У непрестаној утакмици „Србија против света“ никада и нисмо стајали рђаво – у лоптању.
У свему другом било је променљиво. Што смо на општој табели стајали лошије, опхрвани ратовима, санкцијама и кривицом, то смо се више радовали лоптању као бегу од реалности и прилици за епску освету. Може се рећи да су нас двојица џокера, сваки на свој начин поносан на домовину, одвели ипак у неслућене сфере. Пробудиш се једног дана и рутински надуваш неког страног – по могућству енглеског – новинара или твитераша који се усуђује да тврди како Ђоковић није највећи тенисер икада. Онда мало кињиш фанове Џоела Ембида, који је испред Јокића добио награду за МВП-ја из чистог сажаљења. Двојица јунака веома се разликују по својим појавама у свету спорта. Један је коцкаст, многе жуља, има став ослобођен политичке коректности и за то плаћа цену. Зато га волимо. Други је округласт, свима је симпатичан, оставља утисак да му је све друго прече од спорта. Зато га волимо. Није ту ствар у наводно српском инату, штавише, успех ове двојице са инатом нема никакве везе. Реч је о игри, а она се игра мање рекетом и руком, а више главом. На крају вица, знамо, Србин је све надмудрио.
Остаће вечна тема за кафанску разбибригу то ко је „највећи“ у неком спорту. Или ко је ГОАТ, највећи икада, што су медији ваљда и смислили баш јер се расправа никад не може завршити, а гарантује узбуђивање, кликове, читаност и гледаност. Слушамо о томе ко је играо са више грациозности или срца него Ђоковић, ко јаче скаче или је гладнији поена него Јокић.
Калимеро у нама се буни, то је неправда. У страној штампи има, посебно о Ђоковићу, суманутих написа, пуних мржње са прстохватом расизма. Али, у страној штампи смо нашли и најбоље описе величине ове двојице. Рецимо, да је Ђоковић „менталитетско чудовиште“ са „мудима као ђулад“. Или да је Јокић најбољи јер натера сваког противника да игра у његовом темпу и да тешко чини лаким. На све те хвалоспеве, Калимеро у нама Србима коначно је дочекао да му и математика даје за право.
Ко је освојио највише гренд слемова у историји мушког тениса? Највише турнира, највише седмица био на првом месту? Ко просечно бележи трипл-дабл у плеј-офу, и обара све друге рекорде?
Пред правим и домаштаним неправдама – гориву на којем се у Србији често базирају и политика и живот – сада барем у спорту имамо дигитрон на својој страни. Није ни то мало. Радили смо прошле седмице, можда за цркавицу, радимо и ове седмице, шлепамо проблеме у својим приколицама, никако не постајемо млађи, али хеј, бар је ово мало наше. Иза толико животних ћошкова вребају разочарања, да имамо право да пригрлимо и нешто лепо.
Немања Рујевић
Извор: Данас
