Нешто уочи формалног проглашења независности од стране албанских власти из Приштине, Дејан Јовић је у једном тексту понудио оригинално решење целог косовског питања. Његова идеја је била да се на Ибру успостави граница између – Србије и Албаније. Kоштуничин Устав односно преамбула не би били прекршени – север Kосова би остао у Србији и у будућности то би био једини комад територије који би се службено звао Kосово. Јер део споразума би била и ставка да Албанци не смеју службено да користе термин Kосово/Kосова за остатак територије бивше САП Kосова, то би била једноставно Северна Албанија.
Пише за Kосово онлајн: Мухарем Баздуљ, књижевник и новинар
Било је ту још неких симболичких подударности: Kосово је око 15 посто територије Србије, док је део северно од Ибра око 15 посто територије Kосова, па би, као, и Београд и Приштина одустали од подједнаког процента територија. На нивоу интелектуалне вежбе, цео тај предлог је звучао јако ефектно, али у пракси је, по свој прилици, био врло тешко проведив. У њему је постојала идеја да се на сличан начин заштите права српске мањине у енклавама односно албанске мањине у Прешеву, Бујановцу и околини, као и да се направи неки механизам око светиња Српске православне цркве јужно од Ибра.
Јер колико год реч „Kосово“ Србима била значајна, није та реч, како се то каже, празни означитељ. То је Пећ, то је Призрен, то су Дечани. Можда једино насеље с том политичком тежином у српској историји и култури, а које се налази северно од Ибра је Бањска.
Ту важност Бањске је у савременој српској култури најбоље препознала Милена Марковић у песми „Малена Бањска“. То је она песма која почиње овако:
„кренула сам у митровицу ибарском магистралом
тамо су чучавци и трактори и дрвеће отежало од воћа
и девојчице са голим пупковима
стигла сам до косова одакле је моја мајка и
њена мајка
и сестра ми се тамо родила а доктор је био пијан“
те напослетку завршава:
„и онда сам видела знак са десне стране
на њему је писало бањска
и ту ме је стигла и баба и мајка и сестра и земља
и гробље и ибар вода и ту ме је стигло
и неће да пусти
и никад неће да пусти јер сам се сетила
усред ноћи би се сетила
и никад нећу да заборавим бањску
зато што
неко беше страхињићу бане
беше бане у маленој
бањској“.
Kад је та песма први пут објављена, писао сам овако: „Песма би заправо била мање субверзивна (много, много мање субверзивна) да нема тог убитачног крешенда на крају. (…) То је, оно, као кад човек први пут дође у Грчку па схвати да реч метафора има и стварно значење, изван метафорског, кад схвати да традиција није фикција.
Песникиња је са десне стране видела знак и схватила до постоји место које се зове Бањска. И тад су је стигли и баба и мајка и сестра и земља и гробље. Стигла ју је и Ибар вода, из песме, а и иначе. Јер постоје и земља и вода, колико год се неки правили да не постоје. И постоје и бабе, мајке и сестре, и постоји гробље и постоје људи којима то нешто значи и које све то неће да пусти. Али и ту би песма могла завршити и била би боља него да је завршила пре знака са десне стране, и била би јако добра, али би опет била много, много мање субверзивна. Јер постоји и језик, постоји и култура, постоји и памћење. Постоји и оно чега бисмо се увек сјетили и у три ујутро, оно чега бисмо се сетили усред ноћи. Оно чега би се Милена Марковић сетила усред ноћи има везе са маленом Бањском (…)
Треба бити песник па се спустити Ибарском магистралом до путоказа за Бањску и сетити се Страхињића бана. Бити песник данас значи моћи спојити неспојиво, значи моћи све. Бити песник, у смислу бити прави песник, значи бити Влах Алија, спој онога за шта би сви хтели да не иде заједно. Мало је данас правих песника. Милена Марковић је прави песник. Бити прави песник није, барем из перспективе свакодневице, нека претјерано пожељна позиција. Али не бира прави песник да буде песник, него поезија бира правог песника“.
Ово што ћу на крају рећи нема везе са било каквом аналитиком или било каквим информацијама које „обични“ људи не могу да добију. Само је индикативно да се највећи, најозбиљнији и најтрагичнији инцидент на северу Kосова после више од десет година десио баш у Бањској. И ово је једна од оних ситуација где би требало поставити оно питање које гимназијалци знају већ и из уџбеника латинског језика: коме ово одговора, за чије се добро ово десило? Из српске перспективе важно је да у Бањској остану да живе људи који у својој најдубљој интими разумеју стих: „Нетко беше Страхињићу бане“. То је скоро последњи траг нашег реалног присуства на Kосову.
Извор: kosovo-online.com
