Пише: Џ. М. Куци
Писма Самјуела Бекета, том 1: 1929–1940.
(The Letters of Samuel Beckett, Volume 1: 1929–1940, urednici Martha Dow Fehsenfeld i Lois More Overbeck, Cambridge Univeristy Press, 782 str.)
1.
Године 1923, седамнаестогодишњи Самјуел Баркли Бекет примљен је на Тринити колеџ у Даблину, на студије романистике. Показао се врхунским студентом, а узео га је под своје окриље Томас Радмоуз-Браун, професор француског, који се својски трудио да му помогне у каријери, обезбедивши му после дипломирања, прво, место гостујућег лектора на престижној Ecole Normale Superieureу Паризу, а онда и запослење на Тринити колеџу.
После годину и по дана на Тринитију, где је, како сам каже, изводио „гротескну комедију подучавања“, Бекет је дао оставку и утекао назад у Париз. Али чак ни после овог разочарања Радмоуз-Браун није дигао руке од свог штићеника. Он је чак и 1937. покушавао да врати Бекета академском животу, убеђујући га да се пријави за место предавача италијанског на Универзитету у Кејптауну. „Могу без претеривања да кажем“, написао је у својој препоруци, „да поред тога што поседује темељно академско знање италијанског, француског и немачког језика, [г. Бекет] је и веома креативна личност.“ У постскриптуму је додао:
„Господин Бекет поседује и солидно знање провансалског језика, старог и савременог.“
Бекет је осећао искрену наклоност и поштовање према Радмоуз-Брауну, стручњаку за Расина, који се занимао и за савремену француску књижевну сцену. Бекетова прва књига, студија о Прусту (1931), мада ју је написао по наруџбини у склопу општег увода у дела овог изазовног новог писца, чита се више као покушај надобудног постдипломца да остави утисак на свог професора. И сам Бекет имао је озбиљних сумњи у вези са овом књигом. Приликом поновног читања, „питао сам се о чему се ту уопште ради“, као што се поверио свом пријатељу Томасу Макгривију. Чинило му се то као „искривљен, натегнут еквивалент неког аспекта или збрке аспеката мене самога… некако прикачених Прусту… А и није ме брига. Не желим да будем професор.“
Када је реч о професорском позиву, Бекета су највише застрашивала предавања. Из дана у дан, овај повучени, ћутљиви млад човек морао је да се суочава у учионици са синовима и кћерима ирских протестаната из средње класе и да их убеђује да су Ронсар и Стендал вредни њихове пажње. „Он је био крајње безличан предавач“, присетио се један од његових бољих студената. „Рекао би оно што је имао да каже и напустио салу за предавање… Мислим да је себе сматрао лошим предавачем и жао ми је због тога јер је заиста био сјајан… Али многи од његових студената би се, нажалост, сложили с њим.“ „Помисао на поновно подучавање ме паралише“, написао је Бекет Макгривију из Тринитија 1931. године, када се нови семестар приближио. „Мислим да ћу отићи у Хамбург чим добијем ускршњи чек… и надам се да ћу имати храбрости да све то напустим.“ Требало му је још годину дана да прикупи храброст. „Наравно, вероватно ћу допузати назад репа подвијеног око свог скрханог поениса [сиц]“, написао је Макгривију. „А можда и нећу.“
Професура на Тринитију била је последњи Бекетов редован посао. До избијања рата, а у извесној мери и током самог рата, ослањао се на годишњи приход из оставштине свога оца, који је умро 1933, као и на повремену „милостињу“ коју су му слали мајка и старији брат. Зарађивао је, када би успео да нађе посао, од писања књижевних приказа и превођења. Две књижице прозе које је објавио тридесетих година – збирка прича Више жалости него радости (1934) и роман Марфи(1938) – нису му донеле скоро никакве тантијеме. Готово увек је био без новца. Стратегија његове мајке, како је напоменуо Макгривију, била је „да ме држи у оскудици и тиме приволи да се запослим и примам плату. Мада то звучи много горе него што је у ствари било.“
Уметници слободњаци попут Бекета били су склони да воде рачуна о курсним листама. Јефтин франак после Првог светског рата начинио је Француску привлачном дестинацијом. Прилив страних уметника, укључујући и Американце који су живели од доларских дознака, претворио је Париз двадесетих година 20. века у главни штаб међународног Модернизма. Када је почетком тридесетих франак ојачао, привремени гости су дигли сидро и остали су само окорели егзиланти попут Џејмса Џојса.
Веза између колебања валута и миграције уметника само је грубо уопштавање. Ипак, није случајност што се 1937, после још једне девалвације франка, Бекет нашао у прилици да напусти Ирску и врати се у Париз. Новац је стална тема у његовим писмима, нарочито када би се приближио крај месеца. Његова писма из Париза пуна су забринутих белешки о томе шта може, а шта не може себи да приушти (хотелске собе, оброке). Мада никада није гладовао, ипак је једва састављао крај с крајем. Удовољавао је себи једино у погледу књига и слика. У Даблину позајмљује 30 фунти да би купио слику Џека Батлера Јејтса, брата Вилијама Батлера Јејтса, којој није могао да одоли. У Минхену купује Кантова сабрана дела у једанаест томова. Није лако проценити колико би данас вредело 30 фунти из 1936, или 19,75 франака, колико је један анксиозни млад човек морао да плати за оброк у ресторану Ст. Сесил 27. октобра 1937, али овакви издаци за Бекета су имали стваран значај, чак и емотивни. У књизи с тако темељним уредничким напоменама, попут новог издања његових писама, било би добро обратити више пажње на новчане релације. Не би шкодило ни мање дискреције у погледу тога колико је новца Бекет месечно примао из очеве оставштине.
Жан Пол Сартр: Еурипид је претеча Јонеска и Бекета
Међу пословима које је Бекет разматрао били су: канцеларијски посао (у очевој фирми за надзор грађевинских пројеката); подучавање језика (у Берлицовој школи у Швајцарској); предавање у школи (у Булавају, Јужна Родезија); посао рекламног копирајтера (у Лондону); пилотирање комерцијалним авионом (на небу); превођење (са француског на енглески и обратно); и управљање имањем у провинцији. Има неких назнака да би прихватио посао у Кејптауну да му је био понуђен (није); преко својих контаката на тадашњем Универзитету у Бафалу такође је наговестио да би се радо одазвао њиховој понуди (није стигла).
Највише га је привлачило бављење филмом. „Колико бих само волео да одем у Москву и годину дана радим код Ејзенштајна“, пише Макгривију. „Код некога попут Пудовкина могао бих да научим“, наставља недељу дана касније, „како се рукује камером, финесе монтаже и томе слично, о чему знам исто толико мало као о грађевини.“ Заправо је 1936. и написао писмо Ејзенштајну:
Пишем Вам… са жељом да размотрите моју молбу за пријем у московски Државни институт за филм… Немам искуства с радом у студију па ме због тога највише занимају сценарио и монтажа… Молим Вас да ме сматрате озбиљним синаестом достојним пријема у Вашу школу. Могао бих да останем бар го дину дана. Иако није примио никакав одговор, Бекет обавештава Макгривија да ће „вероватно ускоро отићи [у Москву]“.
Шта човек да мисли о овој Бекетовој намери да се учи писању сценарија у СССР-у у јеку стаљинистичког мрака: је ли то запањујућа наивност или крајња индиферентност према политици? У добу Стаљина, Мусолинија и Хитлера, у добу Велике депресије и Шпанског грађанског рата, примедбе о светским дешавањима у Бекетовим писмима могу се избројати прстима једне руке. Нема сумње да је, у политичком смислу, Бекетово срце било на правом месту. Његов презир према антисемитима свих врста и боја јасно се види из његових писама из Немачке. „Ако дође до рата“, извештава Макгривија 1939, „ставићу се на располагање овој земљи“ – „ова земља“ је Француска, док је Бекет грађанин неутралне Ирске. (И заиста је ризиковао живот учествујући у француском покрету отпора.) Али проблематика управљања светом изгледа да га није много занимала. Узалуд ћемо у његовим писмима тражити размишљања о улози писца у друштву. Бекетово позивање на начело свог омиљеног филозофа, Арнолда Гелинкса (1624–1669), картезијанца из друге генерације, сугерише његов општи став према политици: уби нихил валес, иби нихил велис, и може се парафразирати овако: Не надај се ничему и не жуди ни за чим тамо где немаш моћ.
Само када се поведе реч о Ирској, Бекет овде-онде дозвољава себи да искаже политички став. Иако је Макгриви био ирски националиста и ревносни католик, а Бекет агностик и космополита, ретко су допуштали да се између њих испрече политика или религија. Али један Макгривијев есеј о Џеку Батлеру Јејтсу испровоцирао је Бекета. „За један тако кратак есеј, политичке и социјалне анализе су ти помало предуге“, пише.
Готово да сам стекао утисак… да је твоје интересовање прешло са самог човека на силе које су га оформиле… Али можда је… то последица… моје хроничне неспособности да разумем, како год да ме окрену, фразу типа „ирски народ“, или да замислим да му је икада пуцао прслук за било какву врсту уметности… и да је икад био способан за било какву мисао или поступак осим оних закржљалих мисли или елементарних поступака које су му утувили свештеници и демагози у служби свештеника, или да ће га икада бити брига… што је једном постојао сликар у Ирској по имену Џек Батлер Јејтс.
2.
Бекетова писма крцата су коментарима о уметничким делима које је видео, музици коју је чуо, књигама које је прочитао. Од тих најранијих коментара, неки су једноставно смешни, изјаве дрског почетника – „Бетовенови квартети су губљење времена“, на пример. Међу писцима који су имали да издрже жестоке нападе његовог младалачког презира су Балзак („Толико је батоса у стилу и мислима [у Рођаки Бети] да се питам пише ли он то озбиљно или пародира“) и Гете (од чије драме Тасо „тешко да је и могуће смислити нешто одвратније“). Премда је пратио даблинску литерарну сцену, углавном је бирао да чита славне покојнике. Од енглеских романописаца, имао је наклоност према Хенрију Филдингу и Џејн Остин, према Филдингу због слободе с којом је у приповедање убацивао своје списатељско ја (поступак који је и сам Бекет преузео у Марфију). Ариосто, Сент-Бев и Хелдерлин такође су код њега положили испит.
Према Самјуелу Џонсону показао је још неочекиванији литерарни ентузијазам. Под утиском „оног слуђеног очајничког лица“ с портрета Џемса Берија, године 1936. добио је идеју да од приче о Џонсоновој вези са Хестер Трејл направи драмски комад. Није га ту очарао помпезни писац Бозвеловог Живота, што се јасно види из писама, него човек који се читавог живота борио против индолентности и мрачних, депресивних стања. По Бекетовој верзији догађаја, Џонсон се усељава код много млађе Хестер и њеног мужа у време када је већ импотентан и тако осуђен да буде „платонски жиголо“ у том менаге а троис. Прво пати од очајања „љубавника који нема с чим да воли“, а онда му срце слама Хестер, која после мужевљеве смрти одлази са другим човеком.
„Само постојање много је боље од ничега, па човек радије живи чак и по цену да пати“, рекао је др Џонсон. Хестер Трејл из Бекетове замишљене драме неће успети да схвати да мушкарац радије безнадежно воли него да уопште ништа не осећа, и тако неће успети да препозна трагичну димензију Џонсонове љубави према њој.
У тој самоувереној јавној личности која се у приватном животу бори против равнодушности и депресије, која не види смисла у животу а опет не може да се суочи са самоуништењем, Бекет очигледно проналази сродну душу. Ипак, после почетног заноса поводом пројекта о Џонсону, његова лична малодушност преовладава. Пролазе три године пре него што се поново прихвати пера; негде на пола првог чина напушта рад на комаду.1
Пре него што је открио Џонсона, писац с којим се Бекет најрадије поистовећивао био је пословично активни и продуктивни Џејмс Џојс, „Shem the penman“. Бекетови први радови, као што и сам ведро признаје, „смрде на Џојса“. Али Бекет и Џојс разменили су само неколико писама. Разлог је једноставан: у годинама када су били најблискији (1928–1930, 1937–1940) – када је Бекет радио као Џојсов повремени секретар и потрчко – живели су у истом граду, Паризу. Између ова два периода, односи су им били затегнути и нису комуницирали. Узрок те затегнутости било је Бекетово држање према Џојсовој ћерки Луцији, која је у њега била слепо заљубљена. Иако му је указано на Луцијину очевидну душевну нестабилност, Бекет је, што му не служи на част, допустио да се веза развије. Када ју је на крају раскинуо, Нора Џојс се ужасно наљутила, оптужујући га – с извесним правом – да искоришћава ћерку да би се приближио њеном оцу. Вероватно да за Бекета није било толико лоше што су га протерали са ове опасне едиповске територије. У време када је поново примљен, 1937, да би помогао у коректури Џојсовог Дела у настајању (касније Финеганово бдење), његов став према учитељу постао је мање напет, а више саосећајан. Поверио се Макгривију:
Џојс ми је платио 250 франака за отприлике 15 сати рада на његовим текстовима… Онда је то допунио с једним старим капутом и пет кравата! Нисам одбио. Много је једноставније бити повређен него повредити.
И поново, две недеље касније:
Синоћ је био ненадмашан [Џојс], жалио се с крајњом уверљивошћу на сопствени недостатак талента. Не осећам више опасност од овог дружења. Он је само једно веома симпатично људско биће.
У ноћи након што је написао ове речи, Бекет је у једној париској улици упао у гужву с неким незнанцем који га је избо ножем. Оштрица му је прошла тик поред плућа; морао је да проведе две недеље у болници. Џојсови су предузели све што су могли да помогну свом младом сународнику, омогућивши му да буде премештен у приватну собу и доносећи му домаће колаче. Извештаји о нападу доспели су и у ирске новине; Бекетова мајка и брат допутовали су у Париз да му се нађу. Међу осталим неочекиваним посетиоцима била је и жена коју је Бекет упознао годинама раније, Сузан Дешво-Дименил, која ће касније постати његова дружбеница, а на крају и супруга.
Последице напада, као што је известио Макгривија с извесном збуњеношћу, изгледа да су Бекету откриле да није тако сам на свету као што је мислио; што је још чудније, тај догађај је, по свему судећи, утицао на одлуку да му Париз постане дом.
Мада је Бекетова литерарна продукција током тих дванаест година колико писма покривају невелика – есеј о Прусту; почетнички роман Сан о осредњим женама, кога се одрекао и који није објављен за његовог живота; приповетке Више жалости него радости; Марфи; збирка песама; неколико приказа књига – он је далеко од неактивног. Темељно проучава филозофију, од предсократоваца до Шопенхауера. О Шопенхауеру каже: „Задовољство је… открити филозофа који се чита као песник, који је потпуно индиферентан према априорним моделима доказивања.“
Интензивно се бави Гелинксом, чита његову Етику у оригиналу, на латинском: Бекетове белешке о томе недавно су откривене и објављене уз нови енглески превод Етике.2 Поновно ишчитавање Томе Кемпијског измамљује странице и странице самоиспитивања. Опасност Томиног квијетизма по некога коме, попут њега, недостаје религиозна вера („Ја… изгледа да никад нисам имао ни најмању способност или склоност ка натприродном“) била је у томе што је могао да га учврсти у „изолационизму“ који, парадоксално, није хришћански него луциферовски.
Ипак, није ли неправедно посматрати Тому само као моралистичког водича, лишеног сваке трансценденте димензије? Што се самог Бекета тиче, како би један етички кодекс могао њега да спасе од „тегоба и стрепњи и панике и срџбе и мртвила и лупања срца“ од којих је патио?
„Годинама сам био несрећан, свесно и намерно“, наставља Макгривију језиком упадљивим по директности (нема више оних загонетних шала и натегнутих галицизама из ранијих писама). Све више и више сам се изоловао, све мање и мање радио, излажући се крешенду туђих и својих сопствених потцењивања … У свему томе није било ничега што би ми се чинило као нездраво. Јад и самоћа и безнађе и презир били су елементи једног индекса супериорности… И тек када је такав начин живота, или пре негација живота, произвео тако ужасавајуће физичке симптоме да више није могао да се следи, постао сам свестан нечега нездравог у себи.
Криза на коју Бекет алудира, све учесталије тегобе и стрепње, наступила је 1933, када му се после очеве смрти, здравље, физичко и ментално, толико погоршало да му се и породица забринула. Патио је од срчане аритмије и имао ноћне нападе панике тако јаке да је његов старији брат морао да спава с њим у кревету да би га смирио. Дане је проводио у својој соби, лежећи окренут лицем према зиду, одбијајући да говори, одбијајући да једе. Доктор, породични пријатељ, предложио је психотерапију, а мајка се понудила да сноси трошкове. Бекет је пристао. С обзиром да психоаналитичка пракса још није била легална у Ирској, отишао је у Лондон, где је постао пацијент Вилфрида Биона, десетак година старијег од себе, који се тада обучавао за терапеута на клиници Тависток. Током 1934–1935. одлазио је на терапије код Биона неколико стотина пута. Иако његова писма не откривају много о садржајима њихових сеанси, јасно је да му се Бион свиђао и да га је ценио.
Бион се усредсредио на однос свог пацијента према мајци, Меј Бекет, због које је овога изједала прикривена срџба, а од које је у исто време био немоћан да се отргне. Бекетов начин да то објасни био је да није рођен „како треба“. Под Бионовим вођством постигао је регресију, коју је у једном интервјуу пред крај живота назвао „сећањима из материце“ о „утиску уловљености у замку, о утамничености и немогућности да побегне, о плачу да га пусте напоље, који нико не може да чује, и нико не слуша.“
Двогодишња анализа била је утолико успешна што је Бекета ослободила симптома, мада је постојала опасност да се они поново појаве приликом посете породици. Једно писмо Макгривију из 1937. наговештава да с мајком још није успоставио добар однос. „Не желим јој ама баш ништа, ни добро ни лоше“, пише.
Онакав сам каквим ме је начинила њена сурова љубав, и добро је да једно од нас то на крају прихвати… Једноставно, не желим ни да је видим, ни да јој пишем, нити да чујем ишта о њој… И кад би ми сад стигао телеграм о њеној смрти, не бих допустио Фуријама задовољство да ме сматрају ма и посредно одговорним.
А то се, претпостављам, све своди на оптужбу да сам лош син. Е па, амин.
Бекетов роман Марфи, завршен 1936, прво дело које је овог хронично несамопоузданог писца изгледа испунило аутентичним мада краткотрајним стваралачким поносом (убрзо ће га, међутим, отписати као „незанимљив рад – марљиво урађен, вредан сваке хвале, али незанимљив“), темељи се на његовом искуству из лондонског терапеутског окружења и на ишчитавању психоаналитичке литературе тог времена. Јунак романа је млади Ирац који, истражујући духовне технике повлачења од света, постиже свој циљ нехотице убивши самог себе. Лаке атмосфере, роман је Бекетов одговор на терапеутску ортодоксију по којој пацијент треба да научи да се ухвати у коштац са спољним светом по правилима тог света. У Марфију, а још више у Бекетовој зрелијој прози, лупања срца и напади панике, страхови и стрепње или свесни заборав, посве су прикладни одговори на нашу егзистенцијалну ситуацију.
Вилфрид Бион ће касније знатно утицати на развој психоанализе. Током Другог светског рата пионирски је водио групну терапију с војницима који су се враћали са прве линије фронта (и он сам искусио је трауму битке у Првом светском рату: „Ја сам умро – 8. августа 1918“, написао је у својим мемоарима). После тог рата подвргао се психоанализи код Мелани Клајн. Иако ће се његови најзначајнији списи бавити епистемологијом компромиса између аналитичара и пацијента, за шта је он развио један особен систем знакова налик алгебарским, који је назвао „Мрежом“, наставио је да ради и са психотичним пацијентима који су искусили ирационални страх, психичку смрт.
Последњих година, и књижевни критичари и психоаналитичари почели су да обраћају пажњу на однос Бекета и Биона и на то какав су утицај они могли имати један на другога. О томе шта се између њих заправо догађало немамо никаквих података. Ипак, човек се може усудити да каже да је психоанализа оне врсте којој се Бекет подвргао код Биона – која би се могла назвати протоклајнијанском анализом – била важан догађај у његовом животу, не толико због тога што је ублажила (или наизглед ублажила) његове тегобне симптоме или што му је помогла (или наизглед помогла) да се отргне од мајке, него зато што га је суочила, кроз особу саговорника или испитивача или супарника који му је у много чему био интелектуални парњак, с једним новим начином размишљања и неуобичајеном врстом дијалога.
Бион је нарочито подстакао Бекета – чија приврженост картезијанцима показује колико много је придавао важности идеји о приватном, ненарушивом, нематеријалном менталном царству – да изнова процени примарно место које је дао чистој мисли. Бионова Мрежа, која процесима фантазије даје битну улогу у оквиру менталне активности, заправо је једна аналитичка деконструкција картезијанског начина размишљања. У том психичком зверињаку Биона и Клајнове, Бекет је такође могао да пронађе наговештаје за оне протољудске организме, црве и обестеловљене главе у ћуповима, који насељавају његове разне подземне светове.
Бион је изгледа разумео потребу креативних личности Бекетовог типа да регресирају до прерационалне таме и хаоса, у оквиру припреме за стваралачки чин. Бионов главни теоретски спис, Пажња и тумачење (Аттентион анд Интерпретатион ) из 1970, описује начин приступа аналитичара пацијенту лишен сваког ауторитета и усмеравања, који је умногоме исти (ако се изузму шале) као онај који је усвојио зрели Бекет према свим оним утварним бићима која говоре кроз њега. Бион пише: Да бих доспео у стање ума неопходно за психоаналитичарску праксу, избегавам свако коришћење меморије; не правим никакве белешке… Ако установим да уопште не знам шта пацијент ради и ако сам у искушењу да помислим да је та непознаница скривена у нечему што сам заборавио, опирем се сваком пориву да се присетим…
Сличан поступак следим и када је реч о жељама: избегавам да гајим жеље и покушавам да их уклоним из свог ума…
Учинивши се „вештачки слепим“ [фраза коју Бион преузима од Фројда] помоћу одбацивања сећања и жеља, човек успева да… један продоран зрак таме управи на мрачне појединости аналитичког проблема.
3.
Мада се период од 1930. до 1940. Бекету можда чинио као деценија блокаде и неплодности, из данашње перспективе уочавамо да су дубље силе у њему управо тих година добиле прилику да поставе уметничке и филозофске – па чак и емпиријске – темеље за онај велики креативни излив који је уследио крајем четрдесетих и почетком педесетих. Упркос доколици због које себи непрекидно пребацује, Бекет је заиста много читао. Али његово само образовање није било само литерарно. Тридесетих година израстао је у импресивног познаваоца сликарства, усредсредивши се на средњовековну Немачку и Холандију седамнаестог века. Писма с његовог шестомесечног путовања по Немачкој претежно говоре о уметности – о сликама које је видео у музејима и галеријама или, кад је реч о уметницима којима није било дозвољено да јавно излажу, у њиховим атељеима. Ова писма су крајње занимљива јер пружају један лични поглед на уметнички свет Немачке у јеку нацистичког насртаја на „дегенерисану уметност“ и „бољшевичку уметност“.
Тренутак важног открића у Бекетовом естетском билдунгу одиграва се током ове посете Немачкој, када схвата да је способан да се упусти у дијалог са сликама на њиховом језику, без посредства речи. „Раније нисам умео да уживам у слици без литерарне потке“, написао је Макгривију 1936, „али сада је та потреба нестала.“
Водич му је, у том смислу, Сезан, који је дошао до спознаје да је природни пејзаж „неприступачно стран“, један „неразумљив распоред атома“, и који је при том био довољно мудар да не задире у његову отуђеност. Код Сезана „више нема приступа шуми нити општења са шумом, њен опсег је њена тајна и она нема шта да саопшти“, пише Бекет. Недељу дана касније, даље развија ово запажање: Сезан јасно осећа сопствену несамерљивост не само са пејзажем него и – судећи по његовим аутопортретима – са „животом… који се одвија у њему самом“. Ово је први аутентични наговештај Бекетове зреле, постхуманистичке фазе.
4.
Донекле је била ствар случаја то што ће Ирац Самјуел Бекет завршити живот као један од највећих писаца савремене француске књижевности. Као дете послат је у двојезичну, француско-енглеску школу не зато што су родитељи желели да га припреме за књижевну каријеру него због социјалног престижа француског језика. Одлично је научио француски зато што је имао таленат за језике и зато што је у току студија био врло марљив. Није постојао никакав други разлог зашто је у својим двадесетим научио и немачки, изузев чињенице да се заљубио у рођаку која је живела у Немачкој; ипак, немачки је научио до те мере да не само да је могао да чита немачке класике него и да исправно, мада незграпно, и сам пише на немачком.
Исто тако, и шпански је научио довољно добро да објави збирку мексичке поезије у енглеском преводу.
Често се поставља и питање зашто је Бекет напустио енглески и изабрао француски за свој главни литерарни језик. О овој теми много открива један документ, тј. писмо које је Бекет на немачком написао младићу по имену Аксел Каун, кога је упознао током обиласка Немачке 1936–1937. године. По искрености с којом говори о сопственим литерарним амбицијама, ово Бекетово писмо једном безмало странцу је изненађујуће: чак ни Макгривију Бекет није спреман толико да објашњава себе.
Он Кауну описује језик као копрену коју савремени писац треба да стргне ако жели да допре до онога што лежи иза, па макар то што је иза било само тишина и ништавило. У том погледу, писци заостају за сликарима и музичарима (он указује на Бетовена и тишину у његовим партитурама). Гертруда Стајн, са својим минималистичким вербалним стилом, на правом је путу, док Џојс иде у сасвим погрешном правцу, ка „апотеози речи“. Мада Бекет не објашњава Кауну зашто би француски био боље средство од енглеског за ту „литературу не-речи“ којој тежи, ипак означава „оффизиеллес Енглисцх“, формални или култивисани енглески, као највећу препреку својим амбицијама. Годину дана касније почео је да напушта енглески, и да своје нове песме саставља на француском.
5.
Бекетов најприснији и најоданији кореспондент ван круга његове породице је Томас Макгриви, кога је упознао у Паризу 1928. године. Џејмс Нолсон, Бекетов биограф, описује Макгривија као елегантног онижег човека с врцавим смислом за хумор [који је]… одавао утисак отмености чак и кад је, што је обично био случај, био буквално без пребијене паре… Он је био онолико самоуверен, причљив и друштвен колико је Бекет био бојажљив, тих и осамљен.
Мада је Макгриви био тринаест година старији, њих двојица су одмах постали одличан тандем. Али њихов луталачки начин живота значио је да су, велики део времена – на срећу будућих нараштаја – могли да одржавају контакт само путем писама. Читаву деценију они су редовно, понекад једном недељно, писали један другоме. Онда, из необјашњивих разлога (једно релевантно Макгривијево писмо је изгубљено), њихова преписка је замрла. Макгриви је био песник и критичар, аутор једне од првих студија о Т. С. Елиоту. После објављивања Песама 1934. године, мање-више је напустио поезију и посветио се уметничкој критици, а касније и послу директора Националне галерије у Даблину. У Ирској је недавно дошло до обнове интересовања за њега, мада мање за његово песничко дело, које није од превеликог значаја, а више за његове покушаје да уведе праксу интернационалног Модернизма у интровертовани свет ирске поезије. Бекет је имао противуречна осећања према Макгривијевим песмама. Одобравао је авангардну поетику свог пријатеља, али је био дискретно неодређен у погледу његовог католичког и националистичког заноса.
Први том Бекетових писама укључује и преко стотину упућених Макгривију, уз одломке из још педесетак. Ниједан други Бекетов кореспондент није представљен у сличном обиму. Од писама женама с којима је Бекет био у сентименталним везама репродукована је само шачица, ниједно посебно интимно, понеко обезличено усиљеним шаљивим стилом. Разлог неукључивања у Писма ове условно речено приватне преписке је јасан: када је дао одобрење за објављивање писама, Бекет је поставио услов – који су прихватили његови правни наследници, а поштовали су га и уредници Писама – да његова писма буду „[сведена] само на оне делове који имају значаја за [његово] дело“.
Проблем је, свакако, што у случају великог писца, или писца изложеног тако помном критичком испитивању попут Бекета, свака реч коју је написао може да се тумачи као значајна за његово дело. Нема сумње да ће доћи и тај дан када ће – са истеком законских забрана – нестати и разлике између литерарног и приватног, а читав архив бити потпуно доступан. У међувремену, у овом тому и у наредна три која су у припреми, мораћемо да се задовољимо избором који ће – тако обећавају уредници – садржавати око 2.500 писама, са одломцима из још око 5.000.
Уређивачки посао у позадини овог пројекта био је немерљив. Ушло се у траг свакој књизи коју Бекет помиње, свакој слици, сваком музичком комаду, и све је потанко објашњено. Његово кретање прати се из недеље у недељу. Свако кога је поменуо је идентификован; они с којима је најчешће долазио у контакт добили су мини биографије. Када пише на страном језику, дат нам је и оригинал и енглески превод (изузев неколико стихова на француском који су остављени непреведени – зачуђујућа уредничка одлука). По броју страница, отприлике две трећине овог тома заузимају фусноте и стручни коментари. Ниво коментара је врхунски. Наишао сам само на једну омашку: Бекетова одбојност према Франку, шпанском генералисимусу, представљена је као одбојност према Француској.3 А ко се узму у обзир ограничења која је прописао сам Бекет, Писма Самјуела Бекета су издавачки подухват за узор.
Извор: Феномени
