Пише: Лука Николић
Пре мало више од две године, након што је Новак Ђоковић освојио Вимблдон за свој 21. Гренд слем у каријери, написао сам текст са насловом „И шта ћемо сад?“.
Те 2022. године то питање је имало потпуно другачију поенту од ове сада.
Новак је тада, после депортације у Аустралији и многобројних недаћа у животу, освојио Вимблдон и запушио уста критичарима који су искакали иза сваког ћошка.
Питање „и шта ћемо сад“ постављено је тада свима њима, који нису веровали по ко зна који пут у његовој каријери – и по ко зна који пут су се опекли.
Сада је то питање упућено Новаку Ђоковићу. Из најдобронамернијих разлога.
Новак је власник 24 Гренд слем трофеја. Златне олимпијске медаље. Највише недеља на првом месту АТП ранг листе, највише мастерса, скоро па највише титула…
Да не помислите да је овај текст критички настројен према Новаку – иако је нормално да и таквих текстова буде – јер он је прешао игрицу. Комплетирао је тенис. Како год то желите, како год вам је драже.
Новак Ђоковић је највећи тенисер свих времена.
Али…
Сада већ 37-годишњи Београђанин је током 2024. имао неке ситуације које се не могу тек тако занемарити, а тичу се посвећености.
На Аустралијан опену изгубио је од Јаника Синера у мечу у којем је изгледао као бледа сенка себе.
Главни разлог? То што се за тај турнир није припремио као што се припремао годинама, практично деценијама уназад.
После тога на ред је дошла америчка турнеја – Индијан Велс и Мајами.
У Индијан Велс је дошао мање-више туристички и изгубио од Луке Нардија, а од Мајамија је одустао пре турнира.
Шљака? Слична прича. Уз занемаривање Ролан Гароса, где је кидање менискуса дошло мимо било каквих припрема или очекивања.
У међувремену се растао са дугогодишњим тренером Гораном Иванишевићем, а као један од разлога у тениским круговима могло се чути то био управо недостатак мотивације код највећег свих времена.
Недостатак мотивације из апсолутно оправданих разлога, јер је прешао игрицу и пре ове златне медаље у Паризу.
Упркос томе, Новак је успео да поново покаже да у позитивном смислу није нормалан, па је нешто више од три недеље након операције менискуса колена не само заиграо на Вимблдону, већ играо и финале.
А онда је освојио Олимпијске игре. Са 37 година. Против никад бољег Алкараса, на његовој шљаци. Након што је скоро 20 година имао само разочарања на Играма.
И то је био повод за славље, како не би био?!
Заслужени одмор са породицом на Јадранском приморју. Па славље са народом у Београду. Па полако на тренинг…
Новак је заслужио да на тај начин проведе своје време. Да прескочи Монтреал, логично јер је почео дан након ОИ, па и Синсинати, јер је хтео да прослави и одмори.
Али тако се не може освојити један Гренд слем, па ни победити Алексеј Попирин у трећем колу.
Новак сада мора да са својом породицом и тимом да седне, добро размисли и донесе одлуке за даље.
Ако жели да мало живи живот пуним плућима, а мало буде фокусиран само на тенис – то је у реду.
Ако жели да само живи живот пуним плућима, нико нормалан му неће замерити ако ускоро заврши каријеру.
Ако жели да још годину, две, три буде страх и трепет свакоме ко га угледа са друге стране мреже – сјајно.
Али целе 2024. године делује да је Новак ни ту ни тамо, да ни он сам не зна шта тачно жели. Да истовремено има жељу да 24/7 буде са породицом, али и да и даље хара тенисом и ућуткује критичаре који никад неће бити способни да ућуте.
Ово је практично први пут после дуго времена да ће Новак уопште моћи да седне и да размисли, пошто после УС опена следи пауза до првих великих турнира (Шангај, 2. октобар).
Последњих неколико месеци били су нестварно хаотични само за оне који прате тенис, а камоли за оне, као што је Новак, који су се борили за трофеј на свим великим турнирима.
Од 26. маја до данас, 31. августа, дакле за три месеца, само од великих турнира имали смо – Ролан Гарос (шљака), Вимблдон (трава), Олимпијске игре (шљака) и УС опен (бетон).
Што је много – много је.
А коју год одлуку Новак буде донео – прихватићемо је. Није као да треба да га брига да ли ћемо је прихватити или не, али хоћемо.
Јер Новак Ђоковић може да ради шта хоће. И да изгуби од Попирина у трећем колу УС опена, и да разбије Алкараса у финалу Олимпијских игара.
И да игра још три године, и да сутра заврши каријеру. Само нека ту одлуку донесе, јер чак ни Новак Ђоковић не може да се појави на Слему са пар тренинга и освоји га. Спорт, једноставно, тако не функционише.
Извор: Б92
