Све четири деценије редитељског стажа и умијећа као и истраживања Јасеновца као феномена зла, Лордан Зафрановић укадрираће у свој најновији филм „Златни рез 42“ (Дјеца Козаре) за који каже да ће бити његов завршни ударац на тему злодјела у Независној Држави Хрватској.
Пошто је екипа овог филма у околини Старе планине и у близини Градишке, крај Саве, одрадила два сниматељска дана, нова клапа остварења по адаптираном сценарију Арсена Диклића, „пашће“ на пролеће, крајем априла, највероватније у једном војвођанском граду који ће помало „глумити“ Загреб.
Редитељ, чувен по ратној трилогији – „Окупација у 26 слика“, „Пад Италије“ и „Вечерња звона“, као и документарцима „Крв и пепео Јасеновца“ и „Тестамент (Залазак стољећа)“, већ деценијама живи на релацији Загреб-Праг-Београд, а ових дана навратио је у Нови Сад да види старе пријатеље и прими награду „Бела голубица“ Удружења Тесла глобал форум у оквиру трећег Међународног филмског фестивала „Дан победе – филмске приче о освајању слободе.“
Колико ће се филм о страшној судбини десетина хиљада деце из Поткозарја која су током Другог светског рата одведена у логоре смрти НДХ, разликовати од ваших досадашњих остварења?
– Зовем га свети филм и он ће и формално бити другачији од свих мојих досадашњих филмова. Он се издиже из документа на којем је конструисан. Неће бити тако пуно крви али ће изнутра све да буја од ужаса који се не може зауставити. На крају, у финалу имаћу велику сцену спајања неспојивог. Желим да ми људи изађу из биоскопа са олакшањем због спознаје да ипак постоји нада да нам се такво зло никада више не понови.
Занимљиво је да вас је мигрантска криза заправо подсетила да сте некада покушавали да урадите филм „Деца Козаре“?
– Када сам видео оно мртво дете – избеглицу кога је море избацило на плажу негде у Италији, сетио сам се да сам некада припремао филм у којем су деца била жртве ратова и ужаса. Тада сам одлучио да се вратим тој теми. Нашао сам сценарио писан крајем осамдесетих са великим писцем Арсеном Диклићем и пошто сам га поново прочитао, учинило ми се да би то заправо могао да буде врло савремен филм.
Наслов „Златни рез“ асоцира на Леонардову студију идеалних човекових пропорција. Шта пукне у уму тог „идеалног“ човека па он осмисли 57 начина за убијање недужних људи, својих комшија, другачије нације и вере?
– Управо то ми радимо у овом филму – анализирамо тог идеалног човека, истражујемо до које мере он може да направи такав понижавајући ужас. Понављам, ово је света тема и свима који са мном сарађују кажем да је то свети филм те да забораве све друго и сву своју енергију уложе у њега јер није намењен само данашњој него и будућој публици. Желим да то буде филм упозорења.
Али, ово је и време ревизиониста који без имало стида кривотворе историју управо за будуће генерације, па би се могло догодити да од њихових прелакираних књига наредним нараштајима поузданије сведочанство буду ваши филмови?
– Надам се да ће тако бити, само под условом да ти филмови буду приказивани широј публици. Својевремено сам радио документарни филм „Тестамент“ поводом суђења Андрији Артуковићу (бивши министар у усташкој влади НДХ који је потписао бројне расне законе против Срба, Јевреја и Рома и био је одговоран за низ концентрационих логора прим.аут). До данас, осим на неким мојим ретроспективама, није приказан јавно у Хрватској мада је ондашња РТВ Загреб била копродуцент тог филма.
Да ли је тачно да сте интервенисали код два хрватска председника да се филм прикаже?
– У неколико наврата сам интервенисао када су на стадионима били они инциденти дизања руку у знак фашизма. Ти млади људи немају појма шта је НДХ. Разговарао сам са председником Јосиповићем, касније и са Милановићем. Мислим да су покушавали, али да није прошло. А филм је у првом реду намењен Хрватској. Тог баласта злочина НДХ, хрватски народ и држава неће се ослободити све док не схвате да у првом реду штети Хрватској то што се та страшна истина прећуткује или не изговара до краја.
Није ли и „Окупација у 26 слика“ упркос Златној арени у Пули 1978. и номинацији за Златну палму у Кану, на државној телевизији Хрватске приказана тек 2014. године и то у поодмаклом ноћном термину?
– Ја не разумем ту врсту цензуре јер сматрам да ако анализирате властитог оца, фамилију и у њима пронађете искрице за критику а не правите се да их не видите, већ на њих упозоравате, онда ту није посреди мржња већ велика љубав. Ја сам са своја два, три филма скинуо ту кошуљу и осећам се добро због тога. Заиста није људски да се зло велича. Када сам улазио у анализу неких докумената из времена НДХ било ме је срамота што сам људско биће, јер то што човек ради човеку је понижавајуће до те мере да сам хтео да главом без обзира побегнем од те теме али нисам могао.
Јесте ли заиста чврсти у намери да овим филмом дефинитивно затворите тему о НДХ?
– Биће још много редитеља који ће радити на теми Јасеновца јер је то један фасциниајући извор зла који је, на жалост, веома инспиративан и погодан за филм.
Којим темама ћете посветити своје будуће филмове?
– После овог филма размишљам да радим трагикомедију „Карузо“ о једном уличном певачу у Сплиту. То је мени врло блиско јер то је епизода из мог детињства. Могла би то да буде експлозија једне трагикомедије којој би се смејало и плакало у исто време јер сплитски хумор је препознатљив али и врло суров.
Књига о пет живота
Могу ли сви ваши филмови да стану у једну књигу, ону коју пишете у осами свог загребачког стана?
– Мислим да ће књига бити занимљивија него сами филмови. Често ми се дешавало да је драма иза камере у самој екипи јача од оне пред камером. Мислим да ће бити објављена следеће године,већ сам при крају, али то траје и изгледа као да описујем пет живота а не један.
Не жалим за Оскаром
Жалите ли данас што по цену Оскара нисте пристали да скратите сцену ужаса у дубровачком аутобусу у „Окупацији у 26 слика ?
– Из „Јадран филма“ стигла је вест да имамо идеалне услове да озбиљно конкуришемо за Оскар само да се та сцена са 7.37 скрати на два минута јер ће у противном женски део Академије због мучнине изаћи са пројекције. Срећом смо и ја и Ковач чврсто рекли не. Заиста, део жена из Академије јесте напустио пројекцију и остали смо без Оскара иако смо имали идеалне услове – филм је био квалитетан, Карл Малден, наш човек пореклом из Херцеговине, био је председник Академије, а ту је био и Ден Тана који је познавао целу Академију. Не кајем се јер моја девиза била је да не слушам никог у животу. Нисам слушао понекад чак ни самог себе.
Извор: novosti.rs
