Порушени градови у Турској су поприште смрти и беде. Људи их масовно напуштају, тражећи негде кров над главом. Обнова сада делује јако далеко.
Тло у Елбистану још подрхтава. Осећај је као да сте на сплаву. Стално је тако, објашњава Ридван (32), службеник градске управе у овом месту у централној Турској.
„Наравно да се плашим, али више се не плашим потреса. Плашим се да се људи више неће вратити. Јер ја сам изгубио завичај“, каже он.
Град Елбистан је био епицентар другог потреса у понедељак у подне. Овај град има 150.000 становника, а око 100.000 је побегло у данима након првог потреса.
И Ридванова породица је отишла. Смештени су у хотелима у Анталији, неколико стотина километара западније.
Младић стоји у мраку аутобуске станице у танкој јакни. Напољу је петнаест степени испод нуле. Запаљено је неколико ватри око којих се људи греју.
Једна породица долази вукући кофере. Један од помагача пита за људе који желе ићи у Анталију.
И Али са својом обитељи стоји у близини запаљене ватре. Жели да пошаље породицу аутобусом за Истанбул. Са њима је жена у инвалидским колицима која се једва види испод дебелог ћебета.
„Наше куће су хрпе рушевина, потпуно су уништене. Једна је била кућа с пет спратова. Остала су само два. Из њих су извучени мртви“, прича Али.
„Срећом ништа се није догодило нашим рођацима. Били смо напољу током земљотреса, али пуно је људи умрло у кући. Било је гадно. Нека Бог не допусти да се тако нешто више икада догоди“, додаје он.
Први потрес упозорио је становнике
Многи су неколико сати раније били упозорени првим потресом. Његов епицентар био је само неколико километара даље. Због тога су људи напустили своје домове. Ипак, само у Елбистану има већ више од хиљаду мртвих.
Али и његова породица су код родбине већ данима. Но, у тој кући се већ скупило четрдесет људи који су остали без крова над главом. Претесно је, зато многи одлазе.
Ридван од потреса готово да и не спава: „Стално подрхтава. Немамо где да спавамо. Има шатора, али је хладно. Дају нам грејалице, али недовољно за толико људи. У једном шатору могу да спавају највише три или четири и то само ако се згурају.“
Он је пронашао уточиште с неколико других особа у кући с дебелим зидовима и импровизованим кровом. Ако се то сруши, можда неће бити толико страшно, нада се. Преко дана помаже другима.
„Трудимо се колико је могуће да опскрбимо људе плинскима ринглама, уљем, шећером, што год им треба. Новац се овде више не рачуна, самопослуге су празне, зато покушавамо да делимо помоћ од државе или донација“, прича он.
Нада у обнову?
Према последњим подацима, из рушевина је извађено већ преко 35.000 мртвих у Турској и Сирији. Постоје процене и страховања да је број жртава осам пута већи.
Бариш је у Елбистан дошао из Штутгарта. Одевен у дебелу зимску јакну и вунену капу, он дели помоћ. Овде му живе бака и деда. Сваке године одлази на одмор у Елбистан: „Могао бих овуда ходати затворених очију, али након потреса више не знам куда. Свака кућа је срушена.“
Kућа његовог деде више не постоји. Бариш зна да би и његова породица могла отићи у Немачку. Али бака и деда не желе да напусте земљу. „Овде смо одрасли и они једноставно не желе да оду“, каже он.
Нада се да ће једном опет овде доћи на одмор, када све буде поново изграђено и још лепше него пре.
Ридван, младић из градске управе, такођер говори о обнови. Али да ли у њу заиста верује? На то питање само гледа у празно.
Извор: Дојче веле
