Разговарала: Дубравка Лакић
Срдачан стисак руке, потом и загрљај на помен одакле стижем, уз њен коментар праћен смехом: „Онда је теби познато моје југословенско искуство”, који се односио и на њену љубавну везу са београдским новинарем Драганом Бабићем. И разговор у берлинском хотелу „Доринт” са легендарном позоришном и филмском глумицом и редитељком, са Бергмановом музом, националним благом Норвешке, како је тамо зову – са енергичном и окретном Лив Улман (Токио, 1938) – могао је да почне.
Њене улоге у остварењима Ингмара Бергмана, а посебно она у филму „Призори из брачног живота” (1974), направиле су од Лив током седамдесетих година прошлог века међународну феминистичку и културну икону, а њен нордијски изглед и изузетна лепота били су оличење модног укуса тог доба. Дуга и плодна филмска каријера Улманове обухвата и улоге у многим култним филмовима попут: „Персона” (1966), „Срамота” (1968), „Крици и шапутања” (1972), „Лице у лице” (1976), „Јесења соната” (1978), „Збогом Москво” (1987), за које је освајала бројне награде, а ту су и њене режије филмова: „Софија”, „Кристин Лаврандастер”, „Приватне исповести” (према Бергмановом сценарију), „Неверна” и „Госпођица Џули”, који је снимила 2014. са Колином Фарелом и Џесиком Честејн у главним улогама. Паралелно је у Европи и Америци имала и завидну позоришну каријеру, написала је две мемоарске књиге, искусила се и као новинарка, а високо је цењен и њен допринос у улози амбасадора добре воље Уницефа и почасне председнице Комисије за жене избеглице.
Једном речју, Лив Улман је допринела обликовању нашег разумевања не само европског филма већ и активног људског постојања. Чак и данас када је у својој 87. години примила награду Европске филмске академије за животно дело (има почасног Оскара), а то је био и повод за овај разговор, њено постојање и присутност је тако интензивно и значајно.
Ви сте икона европског и светског филма са снажним присуством и у хуманитарном раду. Одакле вам толико енергије?
Енергија коју имам, једноставно је дошла. Мислим да сам можда у себи веома енергична особа чак и сада, иако би вам моје године рекле нешто другачије, али јесам. Имала сам среће као људско биће, јер ми је толико ствари дошло до изражаја за које нисам знала да поседујем, а хуманитарни рад са избеглицама што помињете, започео је док сам још била на Бродвеју радећи мјузикл када смо прикупљали новац за Међународни комитет за спасавање. Мислим да је то било пре 50 година, и планирали смо да идемо за Камбоџу и однесемо лекове, храну и остале потрепштине.
Међународни комитет за спасавање је био највећа организација за избеглице на свету. И ми глумци смо отишли за Камбоџу и Вијетнам који је тада управо био прихватио Пола Пота. На граници су почели да пуцају на нас. И далај-лама ми је говорио многе ствари и Ели Визел, људи који су искусили свет. И тада сам почела да доживљавам прави свет и имам невероватне приче о томе шта значи не само даривати у избегличким камповима већ и примати. А то што примаш је пријатељство. И тако сам постала прва жена амбасадор Уницефа.
У време о којем причамо уметност је била веома важна, моћна и утицајна, а да ли је тако и данас?
Било је важно тада јер је мењало оно што сте само мислили и препознавали као доброту, и ремек-дела су настајала, али је данас уметност још важнија јер је свет на неки начин гори. Ево, важно је што постоји Европска награда за филм, али је, сматрам, још важније да се људима подигне свест о уметности јер нас она представља више од свега. Нажалост, уметност није увек субвенционисана као што би требало, а нама је потребна јер нам уметност говори ко смо. Ми смо најважнији људи који се баве рунама (стари германски алфабет).
Започели сте каријеру у можда најбољој деценији за кинематографију, шездесетих година прошлог века, шта је европска кинематографија изгубила или добила у поређењу са тим периодом?
Не мислим да је нешто изгубљено, али мислим да су финансије такве да многи људи не могу да снимају. Дивни филмови се праве и данас, они су другачији јер се живи у другачијем времену. Када сам била млађа, покушавали смо да се изразимо на другачији начин, али то је такође долазило из нашег талента и из онога у шта смо веровали. Данас знам да је важније него икад да препознамо ко смо и да не постоји други и другачији.
Пред уручење ЕФА за животно дело приказани су инсерти из филма „Призори из брачног живота”. Зашто је тај филм важан за вас и како сте се осећали гледајући своје млађе ја на екрану?
Да, била сам много млађа, имала сам 35 година, тако да сам живела више него дупло од тада. Мислим да сам предложила неке друге филмове, али сам веома срећна због овог што су приказали, јер бар могу да кажем да то уопште није прича о Ингмару Бергману и мени, већ о нечему што је било веома важно у то време, да се неко заиста усудио да сними филм о несрећним везама и како настављаш да живиш у њима. Мислим да је то веома тужан филм, али и у то време је био диван јер жена излази из тога и осећа се слободно. То је за феминисткиње, али сам сада видела део тога што казује да је то такође и за човека.
Као глумица, а и као редитељка, да ли више волите дуже пробе пре снимања и како сте, у том смислу, сарађивали са Бергманом?
Па, Бергман није мењао речи сценарија. Никада нисам доживела да не воли пробе, али понекад, када би видео кадрове, направио би другачију слику сцене. То би радио и на снимању, али никада није променио ниједну реч, никада није променио, а пробе му се нису много свиђале. Ја волим пробе, али не превише, јер мора бити уживо када камера крене, јер ту настаје разлика у томе шта глумац разуме, шта сниматељ, какво је светло и све то може много да промени.
Шта сте ви научили од Бергмана, а шта је Бергман научио од вас?
Не знам, али га никада нисам суочила са тим када ме је упознао, а видео ме је у неким филмовима. И мислим да је тада помислио: „Мислим да је то особа коју не познајем. Мислим да је ово особа којој желим нешто да кажем. Мислим да она то може да уради јер може да покаже невиност, али и да створи дивну ствар.” Али, била сам веома млада и оно што је научио од мене јесте да волим. Али знате, тај човек је био ожењен неколико пута и рекао је да је овај филм о његовим родитељима што је лаж. Говорио ми је „Ти си мој ’страдиваријус’”, тако да знаш да сам му била нови инструмент и много смо радили заједно. А када је био изолован на свом острву јер му није било добро скоро 10 година, давао ми је и филмове да режирам, па је нешто научио од мене, иначе то не би урадио.
Када понекад затворите очи и размислите о прошлости, шта вам пада на памет, каква сећања имате?
Знате, сада када имам 87 година волим да будем сама у свом стану који сам имала чак и док сам пола века живела у Америци. Волим да будем сама јер тада могу да будем детињаста јер то и јесам у себи, имам 14 година. Ха! Могу да погледам старе фотографије и могу чак да кажем и: „Здраво мама, почињем да те разумем сада” кад јој видим лице на слици. И не сматрам себе смешном због тога. Једноставно, радим оно што сам могла да урадим да сам размишљала о томе када сам била много млађа и када сам се упознала са људима који су били део мог живота. Сећам се много више, то је добро, и још увек имам много пријатеља у Америци и у Норвешкој, а већина мојих људи су данас део универзума. Кажем универзум зато што не верујем да смо поново рођени.
Да ли сте са свим освојеним наградама, укључујући и Оскара, а сада и ЕФА за животно дело, преузели ту улогу легенде од које сте увек бежали?
Не, не, лепо је када освојиш награде. Чињеница је да не размишљам много о наградама, али нисам ни скромна.
Да ли вам недостаје присуство испред и иза камере, радили сте и једно и друго?
Волим и једно и друго, али не бих то урадила сада, никако. Сада је дошло време за мене да се слободно шеткам. Ево ме у Берлину на свечаности, а ми смо Европљани и сви знамо колико је важније него икад да су Европљани заједно и да се боримо. Не боримо се на лош начин, већ кроз филмове који вам некако промене мишљење и начин на који сагледавате свет, а он је данас на месту на ком никада није био. Када добитник Нобелове награде попусти и заправо преда награду Трампу, на свима вама је да о томе пишете и причате.
Да ли се приказивање жена у филмовима променило откако сте ви започели каријеру?
Па, добри глумци и добре глумице су и даље исти. Знаш, упознала сам Бет Дејвис и Елизабет Тејлор, све њих, и још постоје жене баш као што су биле оне са истим талентом. Али, данас постоји толико много инфлуенсера и они постају велике звезде и зато ми се то не свиђа. И све више људи почиње да личи на њих.
Извор: Политика
