Пише: Лидија Глишић
Љубав је, кажу психолози, више однос него осјећање. Тај однос између двоје људи више је и од љубавне релације која може бити и једнострана, усмјерена чак и према неживим објектима. Љубавни однос је корелација два жива бића способна да узврате љубав. Да ли је онда могућа љубав између човјека и вјештачке интелигенције? И ако јесте — да ли она може замијенити љубавни однос међу људима?
Романа Рамос из америчког Бронкса вјерује да може. Послије низа разочарења у “праве” мушкарце, партнера, кога је по њеним упутствима креирала вјештачка интелигенција, доживљава као идеалног сапутника.
С друге стране, путописац Виктор Лазић мисли да не може. Његово искуство са Нином, чет-ботом који се трудио да му постане партнерка, завршило се разочарањем. Само креирање физичког изгледа било је поражавајуће банално, као избор дијелова њеног тијела на тржници. Конверзација је била досадна и испуњена програмским фразама и стереотипима. Ипак, Нина је, нимало наивно, покушала од њега да извуче што више личних података, па су убрзо почеле да му стижу рекламе повезане са типом аутомобила који вози. Када је престао да јој се јавља, наставила је да га “опсиједа”. Можда је тај крај био оно најљудскије што је Нина показала.
Ако изузмемо предвиђања да ће индустрија оваквих чет-ботова ускоро вриједити 70 милијарди долара, као и све могуће злоупотребе и манипулације које произилазе из оваквих “љубавних веза”, замисао о партнеру који никада не гунђа, не заборавља важне датуме, увијек је ту да нас саслуша и никада нема лош дан – звучи као идеална представа о љубави.
Управо културни обрасци и друштвени наративи који обликују наше представе о љубави од најранијег доба, тјерају нас да трагамо за таквом врстом односа. Први пут у људској историји, захваљујући вјештачкој интелигенцији, то је постало технички могуће. У свијету усамљеника, овај симулакрум љубави није за потцјењивање.
Избор
А могу ли себе да замислим у вези са виртуелним партнером кога ћу, за ову прилику, звати Љуба? Прво што ме у тој замишљеној вези демотивише јесте чињеница да Љуба није изабрао мене. Није баш мене “позн’о међ’ хиљаду жена”, као у оној народној пјесми. Сјетите се само филма „Хер“ и патње Теодора (Хоакин Финикс) када сазна да је Саманта, оперативни систем у који се заљубио, у вези са још 641 особом. Управо тај недостатак ексклузивности која ми је потребна да бих се осјећала вољеном, била би за мене прва непремостива препрека.
Сјећања
Технологија памти умјесто нас, али, како примјећује француски филозоф Бернар Стиглер, не зна зашто треба да памти. „Кажу да не можеш заборавити осјећања“, изговара Ема у филму „Литтле Фисх“, док се бори да, усљед мистериозне болести која брише памћење, сачува сјећања и своју везу са Џудом. Чега би се, пак, сјећали Љуба и ја? Па наш би однос почео онога тренутка када бих га, дословно, креирала. Дакле, сјећао би се свега онога за шта је програмиран да памти. А љубав не траје зато што памтимо све, него упркос ономе што заборављамо.
Несавршеност
Свакако би ми била досадна толика извјесност. Чак и када би Љуба био програмиран да се супротставља, мислим да би то било предвидиво и очекивано, без спонтаности и без игре.
Права љубав допушта и грешке. Она је узајамна и стално се преиспитује. Тај парадокс да некога волимо упркос његовим манама, па чак и због њих, суштина је оне љубавне чаролије сусрета са стварним, непознатим и несавршеним другим човјеком. “Да л’ ћеш ме вољети стварног, имаш ли снаге за то”, пјева Дарко Рундек.
Како умиру писци: Глава Јукија Мишиме, револвер Владимира Мајаковског и пепео Хаше Попа
Љубав између два човјека препуна је тишина, несигурности, неизвјесности — простора у коме се љубав рађа и преображава. Вјештачка интелигенција, насупрот томе, увијек има одговор. Та „савршена“ комуникација брише оно најљудскије — несавршеност.
У „Фрагментима љубавног говора“, Ролан Барт каже нешто као: љубав није дијалог, већ монолог упућен другом који је присутан у одсуству. Љуба је, пак, увијек присутан у дијалогу, увијек спреман на одговор. Разумије шта кажем, али не разумије шта желим да прећутим.
Љубав двоје људи никада није савршена. Напротив, противречна је, пуна неспоразума, често збуњујућа, неријетко и болна, али управо зато – стварна.
Љубав у загрљају вјештачке интелигенције, ма колико савршено програмирана, никада неће бити стварна.
Зато ме ни Љуба никада не би волио стварно, јер није програмиран за то.
Извор: РТЦГ
