Пише: Лидија Глишић
Када су прије скоро 60 година од камених коцки венчачког мрамора почела да ничу најсјајнија вајарска дјела највећих умјетничких имена из цијелог свијета, те 1966. године почео је да се назире чудесан град Симпозијума „Бели Венчац“. Како су овај бијели камен видјели и обликовали неки од највећих црногорских вајара, шта су њиме из себе окаменили, а шта кроз њега говоре и данас?
Матија Вуковић – “Његош”
Први камени становник међу 78 других који настањују јединствени аранђеловачки парк-музеј на отвореном, први који у својој непоколебљивој бјелини камена дочекује и испраћа годишња доба, шетаче и туристе, у централном дијелу којим парк почиње да се грана, појавио се владика Његош.
Када је вајар Матија Вуковић те 1966. године од планине Венчац одломио парче камена, рекао је: „Он се стално сам са собом борио. Он је драматична личност, а не само љепота. Шта је њега то копкало велика је тајна… Ово што видите сад то није монумент, то су моје сасвим слободне, неконвенционалне скулпторске медитације о пјеснику ‘Горског вијенца’.“
Тачно десет година прије шумадијског Његоша, Подгорица је добила свог владику у бронзи у парку испред Црногорског народног позоришта, рад вајара Сретена Стојановића, истог оног умјетника чији је Карађорђе прво крочио у Титоград 1968, па тек онда на београдски Врачар 1979. Тада “титоградског” Црног Ђорђа у Црној Гори поздравили су глумци управо одломцима из Његошеве “Посвете праху оца Србије”.
Драго Ђуровић – “Торзо”
Када се са подгоричког Булевара Светог Петра Цетињског поново вратимо на шумадијске обронке планине Венчац, тамо затичемо још једног умјетника чије дјело краси и монументални спомен комплекс на брду Горица над Подгорицом, скулптуре каријатиде два борца на улазу у крипту – вајара Драга Ђуровића.
Он је благим шумадијским падинама оставио мање грандиозну, интимно заталасану женску фигуру у бијелом мрамору. Скулптура “Торзо” има своју близнакињу у бронзи, “Дјевојку са шеширом” која се налази у Народном музеју на Цетињу.
Занимљиво је да је и мраморна скулптура имала идентичну женску главу са полуцилиндром, али је приликом невремена осамдесетих година, који је погодио и парк, Ђуровићева венчачка дјевојка “изгубила” главу, откинута је од тијела. Умјетник је ипак желио да управо тако и остане, јер се баш таква савршено уклопила у амбијент који настањује још од 1977. године.
Лука Томановић – “Говече”
Још једно вајарско дјело има два завичаја, Боку и Шумадију.
Луку Томановића Бока добро зна по споменику “Безметковић” на Савини у Херцег Новом, као и бројним споменичким дјелима, а посјетиоци аранђеловачког парка по једној од омиљених скулптура.
Томановићево “Говече” у бијелом мрамору углачаном до високог сјаја, који је одлика његовог умјетничког израза, од 1976. године привлачи својом љепотом, облим сведеним линијама, сјенкама и несвакидашњим покретом.
Идентична скулптура, али у ораховом дрвету, израђена исте године, чува се у њеном и умјетниковом завичају, Херцег Новом.
Ратко Вулановић
Градитељ камених градова, неимар колико и вајар, Ратко Вулановић, у вријеме док је још радио минијатуре, али и касније, у више наврата борио се са венчачким каменом.
Иако творац никшићког и београдског каменог града није могао да наслути да ће неку деценију касније обронци планине коју је први пут походио далеке 1973. отворити своје новооткривене камене градове из касноримског и ранохришћанског периода, као и камене дворе посљедњег српског деспота из средњег вијека, сасвим је био у праву када је рекао: “Сви смо ми камени градови, само је питање када ћемо бити сазидани, а када срушени”.
Тако је и ово кратко подсјећање на умјетнике из постојбине камена који су своје свјетове обликовали и у вјечно младом камену са Венчаца, покушај поновног откривања њихових умјетничких насеобина притиснутих обронцима времена и заборава.
Извор: РТЦГ
