Шведски редитељ Рубен Остлунд освојио је своју другу Златну палму на Филмском фестивалу у Кану у мају, овог пута за Троугао туге, филм којим кулминира његова незванична трилогија која сецира модерну мушкост.
Ако не узмете у обзир публику када правите филм, заборављате шта је филм
Улог ових дела је само постајао већи након филма Форце Мајеуре из 2014, где глава породице даје предност сопственој безбедности у односу на своју жену и децу током лавине, и филма Трг из 2017, где се кустос музеја носи са различитим врстама понижења која му угрожавају каријеру. Кроз визуру два модела на луксузној јахти, Остлунд приказује ништа мање до колапса савременог капитализма у микрокосмосу, чиме се отварају врата за нову социоекономску хијерархију засновану на вештинама преживљавања.
Мете Остлундове сатире постале су веће, али су инстинкти и увиди овог филмаша само постали оштрији. Прво од три поглавља филма приказује дугачку расправу око тога ко треба да плати рачун за вечеру модела Карла (Херис Дикинсон) и Јаје (покојна Чарлби Дин), пара где она више зарађује, али се ближи крај њених великих зарада у индустрији. Како тензије остају нерешене око плаћања, Остлунд проналази разоткривајуц́е, оштрим репликама или тренутним погледима погледима.
Тај исцрпљујући поглед само се појачава како друштвене благодати почну да бледе на путовању јахтом које је Јаја добила као позната личност. Чини се да окупљени ултрабогати гости, од руских олигарха до британских трговаца оружјем, добијају прави дезерт на вечери која изазива повраћање на узбурканом мору захваљујући садистичком и комунистичком капетану (Вуди Харелсон). Али казна која стоји изречена у комичном центру Троугла туге бледи у поређењу са начином на који филипинска чистачица тоалета Абигејл (Доли де Леон) изврће структуру моћи када се они који преживе отмицу сомалијских пирата окупе на пустом острву.
Разговарао сам са Остлундом непосредно пре него што је послао свој најновији филм на Њујоршки филмски фестивал. Наш разговор је почео тако што је он показао његову социолошку машту, удубљивао се у то зашто је прекршио своје правило да не убија ликове на екрану у Троуглу туге, па се чак разговор проширио на дискусију о поставци и завршавању његовог следећег пројекта Систем забаве је пао.
* * *
Ликови у вашем филму говоре о Марксу као политичком теоретичару, али ја желим са вама да причам о њему као социолошком теоретичару. Колико се борба Јаје и Карла заиста своди на отуђење рада?
[смех] То је дефинитивно једно од тумачења филма који сам добио. Ако имамо овај либерални, нерегулисани капитализам, сви ћемо гледати једни на друге као на производе. Дефинитивно имамо такође и марксистичке теорије да ће се наше понашање променити у зависности од тога коју позицију имамо у финансијској и друштвеној хијерархији. Мислим да је то занимљиво јер ако причате о социологији, то уопште није контроверзно. Али када говорите о Марксу, он јесте контроверзан. Социологија посматра свет са материјалистичке тачке гледишта. Рекао бих да у суштини нема предузетника милијардера који нема велико знање о томе како материјалистичка поставка мења наше понашање јер иначе не би били успешни. За мене су Маркс, социологија и ови начини гледања на свет веома блиско повезани, наравно, са његовим политичким гледиштем.
Што се тиче многих комичних ситуација у филму, мислим да ме ниједна није толико разгалила као амерички марксиста и руски капиталиста који размењују цитате својих идола… али, наравно, морају да их траже на својим телефонима. Каква је била генеза тога?
Мислим да је то било мало јер сам одрастао у левичарској породици. Моји родитељи су постали левичари током покрета из ’68 када је цео западни свет постао левичарски, али моја мајка је и даље једна од ретких која је себе сматрала комунисткињом. Када је питате о њеном политичком ставу, она каже: “Ја сам комунисткиња!” Она се неће одрећи тога. Мој брат је постао десни либерал, а мој отац не би рекао да себе сматра комунистом. Стално смо водили политичке расправе, које су биле заиста забавне и веома бучне. То је био један аспект тога.
Али други аспект би био, пошто сам одрастао током 80-их, да је свет описан кроз западну и источну перспективу. Имали сте идеје попут марксистичког социјализма на источној страни, а онда сте имали либерални капитализам на западној страни. То су била два начина гледања на свет, и сударали су се један с другим. Као да су левичарске снаге Европе заборавиле како је Маркс сматрао да је капитализам до одређене тачке одличан, да можемо с њиме да изградимо друштво и тако даље. Левица и десница су постале као фудбалски тимови, уместо да се [питају] како да изградимо велико друштво. Такође је било забавно, наравно, бавити се овим старим цитатима. Реган је био много забавнији од досадних социјалиста, и то је оно што ме је привукло.
У филму Трг испитујете глуму кроз визуру мајмуна и наших исконских инстинкта. Да ли начин на који анализирате моделинг у Троуглу туге гледате као на продужетак тога, или је то заправо обрнуто, јер је толико аутоматизовано?
Један аспект модних брендова и начина на који они продају своје производе је веома повезан са перформансом мајмуна. Чуо сам за студију где је научник посматрао зебре у савани. Он се запитао: „Зашто су црно-беле када су у жутој пешчаној савани?“ Покушао је да издвоји једну јединку у крду и да је прати, али се испоставило да је то заиста тешко јер се она изгуби у крду. Затим је на једној зебри нацртао црвену тачку на крзну и тада је одмах било могуће уочити је. Али последица је била и то да су лавови одмах ухватили ту зебру! Могли су да је уоче, али су такође могли и да је уморе и ухвате. То примећујете у перформансу мајмуна, што у суштини говори да ако стојите мирно, можете се сакрити у крду на сигурном знајући да ће неко други бити плен.
Ствар са студијом о зебри била је у томе што је научник то упоређивао са начином на који конзумирамо моду. Зато што људи раде потпуно исту ствар. Покушавамо да се камуфлирамо како бисмо могли да се уклопимо у стадо и да не будемо изложени. Тако да је веома ефикасно за модну индустрију да мења моду сваке јесени и сваког пролећа, јер тако морамо стално да користимо нову камуфлажу. Дакле, ако гледам на људско понашање мало са дистанце, она је још увек ту за мене.
Не плашите се да се јавно бавите својим будућим филмовима. Током одговарања на питања о Тргу, чак сте одали и завршетак Троугла туге. Шта стоји иза вашег недостатка скривања будућих пројеката? Да ли желите да људи буду мало дистанциранији од заплета како би могли да се баве темама из филма?
Можда. Моје најснажније искуство са покретним сликама је на Јутјубу. Толико је клипова где у наслову заправо пише: „Биволи и лавови у битки у савани код Кругера“. Често знам шта ће се догодити ако погледам наслов или назив клипа. Постајем радознао ако неко каже: „Морате да видите сцену поврац́ања у мом следећем филму.” Рећи ћу вам: „Изненадићу вас. Направићу најгору сцену повраћања у историји филма.” Онда помислим нешто као: „У реду, желим да гледам то! Да ли је успео или не?”
На пример, дилема на крају филма када [Абигејл] стоји са каменом: да ли да га спусти на земљу или да је убије? Радознао сам да видим: како ћемо стићи до тога? Да ли ћу поверовати у то како ћемо стићи? Нисам толико заинтересован за снимање филмова о томе шта ће се догодити. Пре како ће то изгледати. А за мене је то такође начин да вежбам снимање филма. Када пичујем филм и говорим вам како да се осећате, сазнајем и како га режирати.
Такође волите пробне пројекције. Да ли вам је потребно да разумете публику и како ће да реагује на нешто да бисте је тако немилосрдно испровоцирали?
То је такође разлика између, на пример, гледања у екран овако [подиже телефон и почиње да скролује] када седите сами и када гледате нешто јер има веома специфичан ритам. За мене је ово веома индивидуалистички начин гледања на слике. Али када сте у биоскопу и заједно гледате слике, реагујете и на другачији начин јер ће о вашој реакцији такође судити и неко ко седи поред вас. Динамика групе људи који нешто гледају заправо може допринети садржају филма. Постоји дијалектика у којој ово двоје помажу једно другом да се створи сјајна изведба. Ако не узмете у обзир публику када правите филм, заборављате шта је филм.
Једина особена ствар у биоскопу је то што заједно гледамо нешто. То је у суштини једина јединствена ствар. Имамо сјајне велике екране код куц́е, квалитет је фантастичан код куће, бла бла бла. То није особена ствар код филма. Особено је то што заједно гледамо, па стога и филмови морају бити фино подешени с обзиром на поставку места где се пројектују.
Да ли сте пратили успон ТикТок-а и уопште гледате ли те видео снимке?
Сада сам мало гледао јер се тиме бавим у Систем забаве је пао, мом новом филму. Радознао сам да видим шта се дешава када немамо ово допаминско скроловање током лета и, ођедном, више нема забаве. Мислим да је веома занимљиво када скролујете шта се појављује у вашем фиду. Постоји нешто у тој селекцији вештачке интелигенције која увек игра на наше основне потребе, попут сексуалности, хране, становања. Можете то посматрати са социолошке тачке гледишта, и разумец́ете.
У прошлости сте говорили о томе да сте поносни што никада нисте убили јунака на филму. Да ли сматрате да Троугао туге прати тај низ јер ми заправо не видимо људе који умиру изблиза, само из даљине?
Не, али сам срећан што сте то схватили, јер сам био поносан на то. Рекао сам и да никада нисам доживео да неко буде убијен на овај апсурдан начин као што људи гину у филмовима. Али пребацио сам се на једно дивље место да правим филм, и ођедном сам имао могућност да убијем та два трговца оружјем сопственом ручном бомбом. Нисам могао да одолим, морао сам то учинити! Превише је забавно! Дакле, у праву сте, сада сам прекршио тај договор. У мом следећем филму, сви ће умрети, заправо. Авион ће се срушити и сви ће погинути. Сазнаћете то већ на почетку, лет број да-да-да, а онда видимо да се ови путници баве тривијалностима попут: „Немам ништа забавно на екрану!“
Да ли идете противно свом договору само због природе прича које причате, или мислите да се нешто променило у вама као особи?
То је нешто што сам променио у свом приступу стварању филмова. Мислим да је био тренутак у коме сам се осетио као артхоусе режисер, а то ми се није допало. Скоро да сам постао редитељ који се представља као неко ко се бавим важним темама. Један мој пријатељ је на лету из Венеције на филмски фестивал у Торонту гледао шта филмска индустрија [гледа] на њиховим екранима док су летели. Схватио је да не гледамо филмове које сами снимамо. Гледали су Адама Сендлера – и он је сјајан, нема ништа лоше у томе! Али осетио сам да су на неки начин артхоусе и престижни филмови постали позирање. Ако погледате 70-те и европску кинематографију попут Луиса Буњуела и Лине Вертмулер, били су разуздани и забавни чак и када су се бавили неком важном или интелектуалном темом. Желим да прекинем традицију артхоусе-а. Желим да спојим најбоље од америчке кинематографије са европском и да тако кажем: „У реду, хајде, вратимо се у биоскоп да уживамо у њему“.
Извор: slantmagazine.com
Превод: Данило Лучић
Лицемјерна критика хипокризије запада
Својим новим филмом „Троугао туге“ шведски аутор Рубен Остлунд је по други пут, и то узастопно, тријумфовао на Канском филмском фестивалу. Исмевање култа лепоте, бесмисла лажног живота на друштвеним мрежама, блазираности богаташког слоја – све је то на тапету у овој дрској причи за провоцирање управо поменутих појава у којима је огрезао наш свет. Али то се ипак не ради без компромиса, без задршке, без неискреног одмака од свих лажи и лицемерја цивилизације гадости у којој уживамо, већ како доликује савременом либералном, културном и толерантном свету – у рукавицама. И с лицемерјем које, занимљиво, ником не смета!
Већина оних који нису богати, осим што завиде онима који јесу, прижељкује да их види понижене, осиромашене или бар исмејане. Шведски филм „Троугао туге“ управо се бави овом идејом. Добро, не баш само њом. Од ње се почиње и одлази у неку врсту социјалног сатиричног коментара на рачун нашег „погрешног света“. Неолиберални систем „невредности“ који је оковао савремени свет и створио конзумерску еуфорију међу становништвом, што без обзира на културу и границе држи једнако успешно у својим канџама, на први поглед је нападнут у овом филму. Исмевање култа лепоте, бесмисла лажног живота на друштвеним мрежама, блазираности богаташког слоја – све је то на тапету у овој дрској причи за провоцирање управо поменутих појава у којима је огрезао наш свет. Али то се ипак не ради без компромиса, без задршке, без неискреног одмака од свих лажи и лицемерја цивилизације гадости у којој уживамо, већ како доликује савременом либералном, културном и толерантном свету – у рукавицама.
И с нескривеним лицемерјем!
Шведски аутор Рубен Остлунд у овом свом најновијем, двоипосатном, остварењу покушао је да опет делује оригинално исмевајући декадентност „виших слојева“ западног света, као што је то био пре пет година у свом тада једнако страствено хваљеном и награђиваном филму „Квадрат“. И тада и сада Остлунд је у свет кренуо тријумфом на Канском фестивалу. „Троугао туге“ је, баш као пре пет година „Квадрат“, буквално после прве пројекције на том фестивалу постао догађај европског филмског стваралаштва који се не сме пропустити, не дочекати хвалоспевима или не наградити. Као да су наставци неке бизарне још недовршене трилогије или сезоне популарне серије, ова два филма увела су „остлундизам“ као нову категорију западне критике западног света. Све с присутном опчињеношћу марксизмом од салонских западњачких марксиста које је сада сасвим отворено у „Троуглу туге“ испоручио његов аутор. Овај филм, као и „Квадрат“, нашао је пут баш до такве – „интелектуалне“ западне публике (и критике) која, гле чуда, као да ће пре, наравно само теоретски, хвалити „Капитал“ и марксизам, него што ће оправдавати погубне колатералне штете капиталистичког благостања у коме без икаквих недоумица или гриже савести ужива.
Метафора социјалне пирамиде нашег света
То су Остлундови омиљени ликови, па су такви и у „Троуглу туге“, чији заплет почиње на најидеалнијем месту за презентацију богаташке декаденције, безобзирности, извештачености и испразности – на луксузном „крузеру“. Пун размажених и у богатство задриглих представника елите, овај брод богаташа постаје метафора за распоред у социјалној пирамиди нашег света. Они на врху уживају у обиљу и раскоши и свим благодетима које иду уз имање, укључујући и раскошни одмор на неком од ових луксузних хотела на води. На броду се налази и мноштво разноврсног особља које је ту с јединим задатком – да боравак имућне клијентеле учини што пријатнијим. Да им у сваком погледу и дословно служи. Као добро увежбани оркестар, десетине радника је расподељено на све могуће стране како би уживање у савршеној идили овог крстарења за све учеснике било на највишем нивоу. Ништа им не сме бити ускраћено, ма како њихов прохтев био суманут или неизводљив. Као роботи они безгрешно обављају све послове, трпе понижавања од стране својих шефова једнако као и од гостију, који као прави представници своје феле не пропуштају ниједну прилику да малтретирају „ниже“ од себе.
То им је заправо и нека врста подразумевајуће забаве на крстарењу. Али онда им се дешавају олуја, напад пирата и бродолом после кога завршавају на наизглед пустом острву. Без хране и с мало воде, без контакта са остатком света, препуштени себи и својим (не)способностима да у таквим околностима преживе, они постају немоћни и ситуацији у којој су се обрели недорасли бродоломници. На том острву, симболу њиховог отрежњења (не и катарзе!) с обзиром на то да брзо схватају да им ту богатство ништа не значи, па самим тим и не помаже, они редом скидају копрену с очију када се у том бизарном и нигде другде на планети спојивом социјалном миксу као лидер наметне чистачица клозета с брода који је потонуо! Она зна да лови рибу и да је спрема, сналази се у животу у дивљини, као што је морала да зна све о преживљавању док је на дну социјалне лествице чистила на крузеру и беспоговорно извршавала све задатке или жеље безобзирних и безосећајних моћника који су се ту, на острву, као бродоломници обрели беспомоћни под њеном командом, доживевши за њих непријатан и неразумљив сусрет са истинским егзистенцијалним проблемима. Улоге су се промениле и у том, за њих невероватном, новом свету у коме им опстанак зависи од воље дојучерашње послуге, они као представници сада несналажљивих и неспособних постају жртве својих дојучерашњих робова.
Од тог тренутка „Троугао туге“ постаје социјални експеримент и, а што се од овог аутора најмање очекивало, скуп површних и стереотипних решења у причи која је у уводном делу (чак и с десетоминутним одвратним сценама повраћања богаташа када је брод ухватила олуја) обећавала много више. Мада, опис људске природе у оваквим околностима и није могао да прође без стереотипа. Уплашени за опстанак они који и иначе, када су припадали наводној елити, нису показивали другачије састојке свог карактера од себичности, подлости, покварености, лицемерја, безграничног егоизма и спремности да се све учини и на све пристане не би ли се дошло до жељеног циља, у овим новим околностима – оброка. Пристанак младића – згодног модела који је са својом такође „савршеном“ партнерком, „инфлуенсерком“ на броду био симбол успеле младости савременог друштва – да спава са одурном, старом и поганом дојучерашњом чистачицом, а сада на том острву бродоломника вођом, не би ли заслужио оброк пример је Остлундовог покушаја да односе у данашњем свету објасни наметнутим улогама које у одговарајућим околностима без гриже савести и било каквог отпора прихватају и они „горе“ и они „доле“. Невоља његова је што је пре „Троугла туге“ снимљено мноштво филмова који су у овом смислу далеко боље поентирали, па и онда нису ништа допринели да се људи освесте и окрену другим вредностима и да се одупру наводно наметнутим улогама друштва које из њих извлачи, заправо од њих захтева, само најгора дела, карактер и понашање.
Иритантнo лицемерје аутора
Можда је у првом делу овог маратонског филма и био симпатичан пијани капетан препун марксистичких цитата с посебним освртом на Карла Маркса (улога поверена америчкој звезди Вудију Харлесону), али се током површног развоја ове приче, која није водила никуд до у стереотипе и незадовољавајући расплет, пажљивијем и образованијем (а до овог филма Остлунд се обраћао управо таквој публици) гледаоцу открила иритантна хипокризија аутора који је овим филмом наводно напао лицемерје капиталистичког света иако ужива у његовим погодностима и издашно награђен у њему несметано ствара. Јер ова прича је приказана тако што је неутрални гледалац, такозвани обични грађанин који никада није делио раскош неког крузера с богаташима, добио шансу да се увери да ништа није пропустио што се никада није обрео на таквом месту јер би му највероватније позлило од лошег друштва које се ту окупља. И после свих осуда, критика, исмевања света богатих и декадентних Остлунд и његови сарадници су од припадника исте те елите на Канском, а потом и многим другим фестивалима и местима, богато награђени, чак и дизани у висине резервисане за највеће ауторе. Да би се одмах потом сви заједно обрели на истим местима, са истим људима, на истим јахтама и крузерима које је Остлунд критички и подругљиво представио у свом филму, не би ли прославили успех његов у „уметничкој критици“ свега што и они раде и што су сви они заиста! Ово лицемерје се зове остлундизам и резервисано је за Златне палме, европске награде, могуће и за неког Оскара.
