Пише: Роберт Чобан
У Њујорку је у току изложба 75 плаката из Мусолинијеве ере који сведоче о увек актуелној спрези уметника, компанија, маркетиншких стручњака и тоталитарног режима
Кад год дођем у Њујорк, макар и на један дан као овога пута, посетим Мирка Илића у његовом студију на Union Square-у. Мирко је највеће име у свету дизајна у САД са ових простора са десетинама насловних страна најпозатијих америчких магазина, а 2015. његових 38 радова ушло је у сталну колекцију МоМА.
Мирко ми увек приреди неку поучну шетњу квартовима око Унион Squarе-а, покаже детаље на фасадама или плочнику које никада не бих приметио, открије неку причу која није у туристичким водичима. Прошлог месеца у сарадњи са Уједињеним нацијама организовали смо у Београду изложбу Толеранција чији је Мирко куратор. Реч је о плакатима на тему толеранције, радовима дизајнера из целог света. Изложба је била на отвореном, на Калемегдану и Мирко је љут “јер су неки од плаката вандализовани”, читај ишарани. Посебно они са ЛГБТ+ тематиком. Објашњавам му да је у оваквим околностима у Србији био велики успех уопште организовати овакву изложбу. Он ми се чуди што су нама у Србији “и ненормалне ствари постале нормалне”.
Овога пута повео ме је у Постер Хаус, галерију специјализовану за изложбе постера и плаката. Ту је тренутно (до 22. фебруара) у току изложба плаката The Future Was Then: The Changing Face of Fascist Italy. Реч је о чак 75 оригиналних плаката из времена Мусолинијеве Италије (1922–1943) који се налазе у поседу чувене Fondazione Massimo e Sonia Cirulli из Болоње. Ова фондација је основана у Њујорку 1984. и данас поседује више од 10.000 уметничких дела, докумената и артефаката који су део италијанске културе 20. века. Кажу да је њихов циљ да промовишу италијанску уметност 20. века од раних 1900-их до друге половине века када се рађа међународно препознати концепт “Made in Italy”. Међу великим уметничким именима чија се дела налазе у колекцији Фондације налазе се: Ђакомо Бала, Фортунато Деперо, Луцио Фонтана, Освалдо Лићини, Бруно Мунари, Ђио Понти, Луиђи Русоло и Марио Сирони.
Изложба у Постер Хаус показује да је фашистичка Италија била веома у току са својим временом и тадашњим савременим тенденцијама када је о графичком дизајну реч. Иако је већина њих била у служби пропаганде тоталитарног режима, делима које можете да видите на овој изложби не могу се одрећи високи естетски критеријуми. Сама поставка састоји се из три дела: “Италија као идеја”, “Италија код куће” и “Италија у свету”.
Тридесетих и четрдесетих година 20. века током бројних јавних радова многа археолошка открића угледала су светло дана, што је Мусолини назвао доказом рађања “Трећег римског царства”. Иако је Италија била још увек млада и подељена нација (уједињење се догодило тек пола века пре Мусолинијевог доласка на власт), фашизам је добио велику подршку међу уметницима и интелектуалцима међуратног доба. Личности попут Маргарите Сарфати и Габријела Д’Анунција помогли су Мусолинију да у функцију своје пропаганде стави италијанске музеје, визуелне уметнике, писце…
Бенито Мусолини, некадашњи просечни војник у Првом светском рату (још једна додирна тачка са Хитлером), успео је да себе наметне у симбола фашистичке Италије обећавши сународницима повратак снаге Римског царства, економску самосталност, језичко уједињење и индустријски и инфраструктурни напредак. Године 1919. основао је ”Fasci di Combattimento”, који је две године касније постао Национална фашистичка странка, покрет који је политичко насиље користио као средство доласка и опстанка на власти али и империјалних освајања.
Фашистички симболи су ницали свуда – снопље, римски орао и највише од свега – Il Duce, лик врховног вође на постерима, у филмовима, рекламама… Уметници али и компаније у својим огласима ишли су на руку режиму користећи тоталитарну естетику и преплићући Мусолинијев култ личности са националним идентитетом. Дуче је у Италији био идеологизован иако му се већи део света смејао као “оперетском диктатору”. Међутим, стварност која је стајала иза ових плаката није била нимало “оперетска” – власт је организовала или наручила хиљаде политичких убистава, ограничавала слободе и на крају увукла Италију у рат на страни Немачке, што је довело до око 450.000 изгубљених живота и руиниране инфраструктуре и индустрије.
Ваљда због тога што данас поседује фабрику у Србији, пажњу ми посебно привлачи плакат “Фијата” чија су слова обликована од камених блокова на чијем се врху налазе коњи и коњаници, симболи Римског царства. Схватио сам да ме јако подсећа на нешто и убрзо дошао до закључка да је дизајнер плаката за филм Бен Хур снимљен 20 година касније морао бити инспирисан управо овом рекламом за “Фијат”.
Недељу дана касније, док пишем овај текст, налазим се у Риму и размишљам колико је другачији однос послератне Италије према наслеђу Мусолинијеве ере у уметности и архитектури у односу на Немце и њихов поглед на Хитлера. Сасвим сигурно томе доприноси чињеница да Мусолини међу свим ужасима које је делио са Хитлером, највећи – Холокауст (у смислу “коначног решења”) ипак није спроводио. Наиме, италијански Јевреји послати су у логоре тек 1943. када је пала Мусолинијева Италија, а немачке трупе заузеле градове на Апенинском полуострву и у окупираним крајевима. Данас сам, шетајући Римом, видео један од бројних натписа на зградама из међуратног периода који говоре да су оне подигнуте “у време владавине Мусолинија” и као годину градње наводи XVIII годину Ере фашиста. Наиме, у фашистичкој Италији за нови почетак рачунања времена узет је 28. октобар 1922. године – дан када је Мусолини ушао у Рим и постао премијер. Иако је било јавних дебата на ту тему, одлучено је да су ти натписи део “историјске баштине Италије” и да их не треба склањати са фасада зграда.
Извор: Време
