Пише: Леон Ћеванић
Унаточ тврдњи изнесеној у чланку у Дубровачком дневнику, повијесни подаци показују да је простор Југославије имао важну војну, политичку и стратешку улогу у исходу Другог свјетског рата.
На страницама Дубровачког дневника 20. свибња објављен је чланак под насловом „Хрвати и Срби су за исход Другог свјетског рата били битни као величина сиса радијске порно глумице“ (доступно овдје, архивирано овдје) чији је аутор новинар Маро Марушић. Иако је текст објављен у форми колумне, која допушта субјективан и сатиричан приступ теми, аутор износи тврдње које су представљене као повијесне чињенице. Када се такве тврдње односе на догађаје од ширег друштвеног значаја, њихова провјера важна је за разумијевање и очување хисториографски утемељеног јавног дискурса. Наиме, текст у више наврата као доказану повијесну чињеницу износи тврдњу, уочљиву већ из наслова, према којој је рат на простору Југославије од 1941. до 1945. године у глобалном контексту Другога свјетског рата небитан за опћи тијек сукоба. Ипак, војна и политичка хисториографија наглашавају управо супротне закључке.
Иако Марушић, уз изношење низа слабије познатих података о ондашњим ратним збивањима у свијету којима настоји легитимирати своју упућеност у тему, пише како је у Другом свјетском рату „Свака држава, па и она најмања (…),сваки, ама баш сваки кутак земље, па чак и ледено пространство на сјеверу, било изнимно стратешки важно (…) осим – Хрватске и Србије!“, бојиште на простору Југославије имало је низ пресудних елемената који су утјецали на шири развој рата у еуропском, па и свјетском контексту. Најприје је ријеч о чињеници да је управо због пуча у Београду од 27. ожујка 1941. године, кад је оборена влада која је била наклоњена Тројном пакту, Хитлер, одлучивши казнити Југославију, одгодио планирани тренутак напада на СССР како би могао интервенирати на Балкану.[1] Будући да је инвазија на Југославију, а потом и Грчку у травњу 1941. године одгодила почетак Операције Барбароса за неколико тједана, бројни повјесничари управо овај фактор издвајају као пресудан за неуспјех Њемачке у походу на Москву, јер су војне операције у СССР-у започеле касније и ушле у зиму без одлучујуће побједе.[2] Њемачки став према којем напад на СССР не може започети док стање на Балкану није осигурано, довољно говори о њиховом процјењивању важности овога подручја, произишлог из Хитлерове жеље за постојањем стабилнога копненог коридора према Грчкој којим се слабила британска присутност.[3] Исто тако, југославенско богатство рудних сировина попут боксита или угљена из њемачке је перспективе снажило важност овога простора.[4]
Владимир Коларић: Од Вавилона до небеског Јерусалима – Миге и албум „Теозис“
Каснији развој ситуације на овом бојишту утјецао је и на стратегије западних савезника. Најприје, не би се смјело заборавити да су Савезници дуго разматрали опцију властитог десанта управо на Балкану као „меком трбуху Еуропе“,[5] од чега су накнадно одустали у корист искрцавања у Нормандији. Ипак, савезничко наоружавање и опскрбљивање партизана преко зрачних мостова те присутност њихових представника у партизанским штабовима доказује њихово схваћање важности ове регије у борби против сила осовине. На крају, геополитичка важност простора Југославије као моста између Истока и Запада, пријевоја између средње Еуропе с једне, а Егеја па Средоземља те Блиског истока с друге стране свим је сукобљеним странама у Еуропи остајала јасна,[6] при чему је контрола над овим простором значила и контролу над важним комуникацијским и опскрбним линијама.
Исто тако, успркос Марушићевој тврдњи формулираној као „Да су сви становници подручја од Вардара, па до Триглава од 1939., па до 1945. само сједали у хладу борова и играли шаха, ништа се у тијеку Другог свјетског рата не би промијенило. Савезници би с истока и запада свеједно стиснули Њемачку, она би капитулирала, рат би коначно завршио, и све би било једнако без Неретве, Сутјеске, Блајбурга…“, документирани подаци показују да су управо југославенски партизани, као један од најучинковитијх покрета отпора у окупираној Еуропи,[7] својим константним исцрпљивањима осовинских снага и пробијањем њихових комуникацијских линија у битноме утјецали на динамику еуропских бојишта. Присиљен да на простору Југославије ангажира велик број трупа које би иначе биле одаслане на Исток или способне за обрану западне Еуропе од савезничке инвазије, Вермахт је тијеком 1943. и 1944. године само за покушаје сузбијања партизанског отпора ангажирао у просјеку 30 дивизија, односно више десетака тисућа војника.[8] Константно изводећи диверзије, саботаже и нападе на жељезнице, мостове, комуникације и инфраструктуру, партизани су с једне стране онемогућили логистику сила осовине у опскрбљивању њемачких јединица у Грчкој и на Медитерану, а с друге стране омогућили савезничким зрачним снагама лакше бомбардирање кључних циљева, јер су пружали поуздане локалне информације. Утјецај партизанског покрета стога је у еуропском контексту због своје војне, политичке и стратешке улоге био изниман те је знатно придонио побједи Савезника и слабљењу сила осовине, при чему су битке попут оне на Неретви или Сутјесци тек кључни примјери којима се ове тврдње могу поткријепити.[9]
О томе довољно говори став који су након 1943. године сами Савезници исказивали према партизанима, пружајући им политичку и логистичку потпору те их опскрбљујући оружјем, оправдавајући све тврдњом да је била ријеч о кључној копненој снази у Еуропи. Совјетска је страна постојање партизана такођер гледала као изнимно важно, видећи у њима, као уз Црвену армију јединој важној војсци у Еуропи с доминацијом комунистичке партије, прилику за проширење властитог идеолошког и војног утјецаја, али и стварање сигурносног појаса.[10] Исто тако, потребно је споменути и чињеницу да су баш партизани успјели ослободити и контролирати веће дијелове територија, гдје су успоставили народноослободилачке одборе, школство, здравство и низ институција власти, што је био преседан у окупираној Еуропи гдје ниједан други отпор није тако организирано управљао неким подручјем.[11] Дакако, и ситуација у којој се, успркос савезничкој помоћи, Југославија, за разлику од многих еуропских земаља, ослободила окупатора и колаборациониста већински властитим снагама, а што је видљиво из података да су градови попут Загреба или Сарајева ослобођени у акцијама у потпуности координираним од партизанске војске,[12] поновно доказује моралну и политичку тежину с којом је њезин покрет отпора доживљаван у еуропском контексту.
Иако Марушић тврди да је простор Југославије био „најнебитнији за коначан исход највећег рата у повијести“, низ је опсежних студија сложно у оцјени да би пут до побједе у Еуропи, без југославенског бојишта, био спорији, скупљи и крвавији за Савезнике, а геополитичка слика послијератне Еуропе била би другачија.[13] Наиме, без потребе за држањем десетака дивизија у овој регији, Вермахт би на свим другим фронтовима могао дуље одолијевати Савезницима, а потенцијално и спријечити неке њихове побједе. Исто тако, без унутарњег отпора, савезничке би снаге биле присиљене изравно интервенирати на Балкану што би за њих значило и додатне жртве и трошкове. Бојиште у Југославији због свега се наведеног несумњиво треба проматрати као једно од пресудних. Иако није изравно одредило расплет сукоба, константно је мијењало његову динамику, исцрпљивало ресурсе сила Осовине и дало замах антифашистичком покрету у Еуропи. На крају, његова важност огледа се и у послијератном политичком положају Југославије и њезиног односа са Западом једнако као и с Истоком.
Тврдња да је југославенско бојиште било небитно за исход Другог свјетског рата неточна је јер бројне повијесне анализе и документирани подаци потврђују његов значајан утјецај на војну динамику, стратешке одлуке Савезника и коначну побједу над силама Осовине.
Извор: П-Портал
[1] Keegan, John. The Second World War (Sydney: Hutschinson, 1989): 113.
[2] usporediti: Blau, George. Invasion Balkans!: The German Campain in the Balkans, Spring 1941 (Shippensburg: Burd Street Press, 1997) i Fugate, Bryan. Operation Barbarossa (Novato: Presidio press, 1984)
[3] Keegan, John. The Second World War (Sydney: Hutschinson, 1989): 128.
[4] Blau, George. Invasion Balkans!: The German Campain in the Balkans, Spring 1941 (Shippensburg: Burd Street Press, 1997): 52.
[5] usporediti Matloff, Maurice. Strategic Planning for Coalition Warfare, 1943–1944 (Scott’s Walley: CreateSpace, 2015): 18. poglavlje i Correll, John. Churchill’s Southern Strategy (https://www.airandspaceforces.com/article/0113churchill/, pristup 21.6.2025)
[6] usporediti Keegan, John. The Second World War (Sydney: Hutschinson, 1989); Rieber, Alfred. Storms over the Balkans during the Second World War (Oxford University Press, 2022) i O’Brien, Phillip. The Strategists (London: Penguin, 2024)
[7] prema Rieber, Alfred. Storms over the Balkans during the Second World War (Oxford University Press, 2022): 2. poglavlje
[8] Blau, George. Invasion Balkans!: The German Campain in the Balkans, Spring 1941 (Shippensburg: Burd Street Press, 1997): 79.
[9] usporediti Rieber, Alfred. Storms over the Balkans during the Second World War (Oxford University Press, 2022) i Keegan, John. The Second World War (Sydney: Hutschinson, 1989)
[10] Ramet, Sabrina. The Three Yugoslavias (Indiana University Press, 2006): 159.
[11] Goldstein, Ivo. Hrvatska 1918.-2008. (Zagreb: Znanje, 2008): 343.
[12] ibid. 368.
[13] usporediti Rieber, Alfred. Storms over the Balkans during the Second World War (Oxford University Press, 2022); Ramet, Sabrina. The Three Yugoslavias (Indiana University Press, 2006); Roberts, Andrew. The Storm of War (New York: Harper Perennial, 2009) i Tomašević, Jozo. Rat i revolucija u Jugoslaviji 1941.-1945. (Zagreb: Novi liber, 2010)
