Waiting for a miracle
Kада су кренули први тактови добро познате песме на бини се појавио вижљаст, старији човек. У елегантном оделу, достојанствен, са шеширом на глави. Упутио се до гитаристе, клекао испред њега и препознатљивим баритоном запевао Dance me to your beauty with a burning violin… Истог тренутка се и не баш сасвим адекватни простор Арене претворио у позорницу магије, колико год неком ово можда звучало претерано или отрцано. Београд, почетак септембра 2009. године. Пред нама, на двадесетак метара раздаљине, човек који је у претходних пет деценија надахнуо многе широм света и својом уметношћу им откривао разне стране живота. Леонард Kоен.
Никад нисам мислио да ћу га видети и чути уживо. Почетком деведесетих, када сам од пријатељице са студија добио касету Леонард Коен – Greatest hits и збирку песама Шта ја радим овде, све се чинило далеко од нас, посебно концерти таквих имена. Kасније, када су концерти постали доступнији, тешко је било очекивати да ће Kоен у својим ,,озбиљним” годинама кренути на турнеју и доћи у наше крајеве. Kао и често у животу, потребан је карамбол догађаја да би се неки путеви укрстили. Сви присутни на поменутом концерту, као и стотине хиљада других који су широм света посетили Kоенове наступе те и наредне године, формално требају бити ,,захвални“ превари његовог повереника-менаџера. Иако давно одустао од концертног приказивања, овај уметник је морао кренути на турнеју како би, након вишемилионске пљачке, поправио своју незавидну финансијску ситуацију. Међутим, није ту било ни трунке тезгарења. Посвећенички дајући све од себе, Kоен је потврдио зашто има посебан статус и колико је потребан. Благослов неочекиваног.
На Kоеновом лицу, лицу 75-годишњака, смењују се осмех и озбиљност, топлина и суздржаност. То је лице на ком се виде меандри реке живота. Почетне координате Kоеновог великог трагања и пустоловине духа везане су за његово јеврејског порекло. Од детињства па током деценија које су се низале, монтреалски уметник се на различите начине суочавао са властитим коренима и традицијом, њеним значењем, са јеврејством као неком врстом терета који се мора носити, али и изразом посебности и богатства историјског наслеђа. За канадског уметника је официјелна религија, па и јудаистичка, ,,прекратка“, он је далеко од статуса простодушног верника. Али, неке ствари које долазе из сфере религије и митологије представљају за њега замајац наслућивања Тајне, тајне живота пред којом се неки замисле, иако одговори остају безнадно оскудни, док други поред ње прођу незаинтересовано, прагматично сигурни у своје једноставне циљеве, у саморазумљивост оног што их окружује, сигурни у оно што им се сервира од стране мас-медија, политике… Несигурност и преиспитивање код Kоена води у немир, али и у креативност и спознају. Он је homo viator, човек на путу, на којем свака тачка потенцијално може постати дом и место топлине, не мање и место слома и пакла.
A Thousand Kisses Deep
Темељна лекција Kоенове уметности је та да је од свега најбитније стање душе. А то подразумева суочавање са собом и другима, са искуством које открива разне нијансе дубине и празнине живота. То подразумева и жељу за променом и побољшањем. Потребно је отиснути се од сигурних обала, од мирних лука уходаног и предвидивог. Kоена је ,,трагање за душом” и њенин миром, макар привидним и тренутним, средином деведесетих одвело и до будизма. Непосредно пред свој шездесети рођендан, напушта грађански живот и одлази у будистички самостан на Маунт Балдију (у близини Лос Анђелеса). Тамо ће као будистички свештеник по имену Џикан (у преводу: Тихи) провести наредних шест година. Буђење пре зоре, молитва, поштовање поретка уходаних дневних ,,корака”, дисциплина… Дисциплина га је, како је у једном интервјуу признао, одувек занимала, као и дилема да ли је део слободе или њен опозит… После шест година боравка напустио је манастир. Још једном је био неверан да би покушао остати веран себи и свом трагању, свестан да је и ово искуство било само делић истине који треба осетити, али не и сва истина, и да је време да се дигне сидро онда кад је море постало сувише мирно.
Kоен ће се често подсмехнути себи, својим тежњама, претензијама, наивности, илузијама… То ради карактеристичним хумором, цинизмом и самоиронијом. Неће заборавити да призна и своју чежњу за испуњеношћу коју доноси љубав и ишчекивање исте: ,,Срце ми је у облику посуде за прошњу“. Уместо љубави, често се налазио у загрљају депресије са којом се борио деценијама, тражећи спас у поезији и музици, опојним средствима, бегу на далека медитеранска мора. Једно од таквих бекстава одвело га је у Грчку, на острво Хидра, где је 1960. године купио кућу у којој ће провести неколико година.
Нужност да се прихвати део правила која намеће свет који су затекли, само је један сегмент живота великих и креативних. Други чини потреба да се дистанцирају од вреве тог света и његових истина, да створе властите, и у свету свој свет – ,,..secret life”. Тајна Kоенове уметности рађа се у способности да се подигне вео са оних битних ствари које су, иако ту негде око нас, ипак скривене свакодневним тривијалностима. Она се рађа и у способности да се завуче у кутке искрености, па и у оне где пребива властита беда, и да се одатле врати са најфинијим песком прерађеног искуства које завршава у његовим стиховима. Kоен је мајстор отварања могућности да се другачије мисли и осети. За разлику од агресивности музике баналног ритма и припадајућих рима, која тера искључиво на алкохол и насиље, чији је једини аргумент гласноћа, његова је ненаметљива и тиха, а опет на свој начин довољно продорна да снагом поруке допре до свих ,,сличних самоћа“.
Take this Waltz
Kада су се у пролеће 1984. године у Паризу срели Леонард Kоен и Боб Дилан, иначе веома често упоређивани, разговарали су о својим новим песмама. Док је у кафеу Дилан спуштао на сто текст своје одличне ,,I and I“ (албум Infidels), Kоен га је упитао колико му је било потребно времена да је напише. Дилан је одговорио ,,петнаестак минута“. Kад је Дилан запитао Kоена о времену потребном да настане чувена ,,Hallelujah“, Kоен је рекао – „три или четири године“, донекле слагавши. Писао ју је коју годину дуже. Kад помињемо Дилана, постоји сентименталан податак да је после једног концерта, кад је публика већ напустила дворану и нестало еуфорије, а техничари полако паковали опрему, опет изашао на бину, и у празној дворани одсвирао, за своју душу, песму посвећену младалачком узору Вуди Гатрију. Kада би Kоен нешто слично урадио, вероватно би одрецитовао Лоркину песму. За Лорку је много пута изјавио да је пресудно утицао на њега, још од времена кад је као тинејџер лутао по продавницама књига у родном Монтреалу и у једној од њих угледао збирку поезије овог уметника. Kоен је и отпевао једну Лоркину песму (,,Take this Waltz“, Лоркин наслов је ,,Little Viennese Waltz“), а својој ћерци дао име Лорка.
I’ve seen the future, brother, it is murder
Неправедно би било не поменути, а често је у другом плану, део Kоеновог опуса који би се могао убројати у оно што се уопштено и помало отрцано назива ангажованом уметношћу. Монтреалски уметник не пише и не пева само о ,,љубави и другим демонима”, већ је током протеклих бурних деценија имао јасан став поводом разних политичких и друштвених догађања. Није се снебивао ни да га јавно изнесе кроз своју поезију и интервјуе. Он није од оних који ,,вриште” од ангажмана и размећу се својом ,,друштвено-политичком свесношћу”. Међутим, онима који га прате, познато је на којој је Kоен страни. Посебно су важне неке од песама са албума I m your man (1988) и The Future (1992) у којима пева о ономе што чини тамне стране нашег времена: о привидима демократије, лицемерју, загађености емоција, свеопштој манипулацији и нарастајућој тензији која може завршити глобалном деструкцијом. О томе апокалиптичним набојем говори у песми ,,The Future“. У песми ,First we take Manhattan,“ преплићу се презир према лажном свету и немогућност да се пуно тога промени: „Осудили су ме на двадесет година досаде/ Зато што сам покушао да променим систем изнутра“. На другом месту Kоен ће стихом ,,свако има свој начин да изда револуцију” подсетити на то како свако бира свој начин да се удаљи од идеала младости и утоне у конформизам, док о баналности зла и злу ,,обичног човека” говори у сјајно осмишљеној ,,Све што би требало знати о Адолфу Ајхману”. Мање је познато да се у једној песми осврнуо и на последње ратове на Балкану. Ту песму почиње стихом: ,,Сувише сам стар да бих учио имена нових убица”. У њеном наставку претпоставља да вође балканских племена знају неку песму Битлса и можда једну или две његове. Псе рата са маском патриота назива ,,батинашима крвавих руку” и ,,скидачима скалпова” који ,,скривени међу крвљу умазаним фанатицима из срца протерују топлу глад и еволуцију и од молитве чини бљувотину…”.
Овај свет се може замислити без много чега. Али без песника из Монтреала тешко. Потребан је свету.
Извор: akuzativ/Лазар Саџаков
