
Ататурк је стабилизовао једну велику и уздрману државу, завео ред у њој, не аутократијом него демократским институцијама у које је пренио револуционарни дух, идеје и вриједности чији је био главни носилац.
Има што да прослави Турска ове седмице обиљежавајући 29. октобар – сто година трајања своје Републике. Анкара прославља турски вијек, од Ататурка до Ердогана.
Турска историја је свакако дужа од вијека републике. Тај изузетно дуг и узбудљив временско-територијални марш увијек је повод за наративе о прошлости, изучавање коријена и духа турског народа и државе. Између осталог и изучавање утицаја које је Турска доживљавала у својим различитим државним облицима кроз историју. Али и утицаја на друге које је сама производила о чему се на Балкану прилично зна, не само из књига.
У даљој прошлости, посебно старијег азијског периода, било је много значајних утицаја, поменимо само да су Турци примили ислам, не од Арапа него од древне Персије. Да би много касније Турци освајањем Константинопоља остварили историјски сусрет са грчко-римском, заправо византијском и хришћанском традицијом. Притом са обостраним утицајима у том ривалском, али и цивилизацијском сучељавању. Али фасцинантност даље историје, сва та богата историјска путања негдје од Сибира до Беча неће ове седмице засјенити новију историју и вијек Турске Републике у којем је Турска дефинитивно постала стабилна, модерна и демократска земља.
Инкарнација тог историјског заокрета, без сумње, јесте Кемал Ататурк. Многи историчари са разних страна свијета сматрају Ататурка једним од највећих државника у историји 20. вијека.
Много је и биографских књига које су посвећене животу „оца турске нације“.
Оснивач модерне Турске Мустафа Кемал (име Ататурк дошло је касније и симболизује период славе великог државника) рођен је 1881. у Солуну, граду који је тада уз Истанбул и Смирну припадао најкосмополитскијем дијелу Отоманске империје. Послије завршених војних школа Кемал Ататурк ратовао је против Енглеза, Руса, Бугара, Италијана…
Његов критички однос према турским властима није га никада поколебало у досљедности да војнички брани интересе турске државе.
Мустафа Кемал Ататурк спасио је земљу од потпуне агоније, након пораза у Првом свјетском рату и настанка екстремистичке владе „Младих муслимана“ која је починила – сматра се – и један од највећих злочина у модерној историји када је 1915, и према извјештајима и америчког амбасадора Моргентхеу у Турској, убијено око милион и по Јермена. Турска власт све до даншњег дана негира да је тада почињен геноцид над Јерменима.
Ататурк је 1923. године послије засједања Велике скупштине у Анкари укинуо Султанат, прокламовао Турску Републику и постао њен први предсједник. Између 1923. и 1928. храбрим реформама утемељио је модерну турску државу, чије су норме предвиђале стварање демократских институција, гарантовање политичких слобода, еманципацију жена изједначавањем права полова, увођењем латиничног писма и грегоријанског календара.
У тежњи да се утемељи секуларна држава, одвојена је држава од ислама, забрањено је и ношење феса, забрађивање велом и употреба арапског језика. Створена је модерна војска на чијем се челу, по правилу, налазе образовани генерали прозападне културе и оријентације.
Кемал Мустафа је 1913. именован за војног аташеа у Софији, а један од његових биографа наводи да је одатле дипломатски заступао своју земљу у Београду и на Цетињу
Податак да је Кемал Мустафа 1913. године именован за војног аташеа у Софији нас би могао занимати и због чињенице – коју наводи један од његових биографа Фабио Граси у књизи „Ататурк“ (стр. 96) – да је Ататурк из Софије дипломатски заступао своју земљу у Београду и на Цетињу. Како се Ататурк у својству војног аташеа у Софији задржао од 20. новембра 1913. до 20. јануара 1915, када је именован за команданта 19. дивизије – нема података да је у наведеном кратком периоду посјетио Црну Гору.
Претходно смо навели само дио Ататуркових великих и модерних реформи у једном убрзаном процесу који је започео 1923. на Великој скупштини у Анкари која је пресељењем из Истанбула постала главни град турске државе. Говорило се касније да је Ататурков одијум према Истанбулу, вјероватно много више према тамошњем политичком насљеђу, као и ужурбана жеља да се главни град државе пренесе у Анкару били врло сличан и односу совјетских бољшевика према царском Петрограду – они су такође хитали да пријестолницу нове совјетске државе преселе у Москву.
Укратко, Ататурк је стабилизовао једну велику и уздрману државу, завео ред у њој, не аутократијом него демократским институцијама у које је пренио револуционарни дух, идеје и вриједности чији је био главни носилац.
Велики успјех Ататурковог доба је остварен и резултатом да су параболе историје артикулисане, између осталог, самосвијешћу грађана о значају и припадности држави. Умјесто претходне турско-исламске синтезе, са Ататурком је афирмисана свијест о демократској држави. Држава није мјесто између зидова палата власти већ стање духа нације, стање свијести турских грађана. Након те базичне вриједности долази поимање да је држава уставни ред, економија, геополитика…
Због реформи које је турски предсједник извео, један историчар је устврдио да је Ататурк као харизматични државник „окренуо леђа Азији и отворио душу свјетлости која долази из Европе“.
У свечаној атмосфери обиљежавања великог јубилеја – сто година Турске Републике – постигнути историјски биланс се, не без разлога, сматра потврдом „турског вијека“.
Прича о сто година републике неминовно води ка Ердогану и двадесет година његове власти, очигледно временски дуже оне Ататуркове.
Преовлађује мишљење да Ердоганову епоху карактерише спој, прије свега, Ататурковог насљеђа и империјалне прошлости, притом вјероватно уз свијест о познатој истини да „империје не живе два пута“.
С друге стране, тежња да држава буде моћна на унутрашњем и спољном плану додирује обје традиције.
Није мали број оних који су у владавини Ердогана видјели покушај повратака неоосманизма.
Међутим, све више је оних који сматрају да је Ердоган ипак неспорни настављач Ататурка, да је његовом владавином гарантовано и репродуковано институционално насљеђе Ататуркове епохе.

То што Ердоган на личном плану показује своју политичку индивидуалност, коју чине и његова религиозна и конзервативна увјерења по одређеним питањима, не мјења суштинску чињеницу да је турска држава наставила Ататурково насљеђе, свакако и лаичке традиције.
Ердоган није султан већ син комплексне турске историје. Па и оне 20. вијека чија је инкарнација, претворена у државну легенду, Кемал Мустафа Ататурк.
Уосталом, сматра се, да у тежњи репродуковања јаке државно-националне оријентације постоје одређене сличности двојице државника. Високи резултати које Ердоганова Турска остварује у области војне технологије, рецимо у производњи борбених хеликоптера, наставак су војних тежњи Ататурка, који је посебно држао до развоја турске аеронаутике. Водећи дронови, на челу са данас доминантним Барјактаром, чију испоруку чекају многе земље, такође су резултат турског вијека.
И динамична економија јесте велики резултат савремене Турске, основа за даље, очигледно високе, државне амбиције.
„Турска је већа од Турске!“, ријечи су Реџепа Тајипа Ердогана од 6. јуна 2023. на првом засједању владе након посљедњих избора. Многи су тумачили, па и различито, поруку овог реторичког узлета, у години великог јубијела модерне турске државе. Претпоставка је да се овдје мислило на спољнополитичку димензију турске државе и њен објективно значајан утицај у Азији, Африци, па и у Европи. Тешко је негирати јаку дипломатску и геополитичку улогу Турске на Кавказу, Блиском истоку, Балкану. Посебно на Медитерану.
Такође и у руско-украјнском конфликту. Турска дипломатија је једина која је успјела да сједне за преговарачки сто украјинску и руску страну. Ердоганова власт је дозволила себи да не уводи санкције Русији и то без већих реакција НАТО савезника и из Европске уније.
Црно море је због велике улоге Турске добило нови, ипак нешто слободнији назив Маре отоманум.
Наведени фрагменти у нашем чланку о стању и резултатима Турске на стогодишњицу Републике говоре о уважавању једне велике земље и то оних који је воле и оних који је не воле.
Висока порта, пише у екциклопедијама, јесте у дипломатским круговима традиционалан назив за владу, а сама турска ријеч Баб-И ‘али у преводу значи – висока врата. Добро је симболички уочено да у времену стогодишњице Турске Републике, прије уласка кроз Велику порту (врата) треба обавезно покуцати.
Миодраг Лекић
Извор: Вијести