Полуаторитарни режими то чине стидљиво, шаљући помешане сигнале, јер такви режими најчешће настају у демократском окружењу и не могу себи да дозволе да се развију у пуни ауторитарни режим (постоје спољна економска и политичка ограничења). Истински ауторитарни режими имају тај луксуз да своју пропаганду могу да доведу до усијања, те да се позивају на кога год желе од Џингис Кана до Хитлера.У суштини лаж у демократским и лаж у ауторитарним системима се опредељује путем два фактора: колико верзија тумачења неког догађаја постоји у режимским, мејнстрим медијима (штампаним, телевизијским) и колика је режимска контрола над медијским простором.
Први фактор
Лаж је у савременом свету релативна категорија јер истина зависи од субјективног тумачења неког догађаја. Упркос томе што се људи могу не слагати о доживљају неког политичког феномена, лаж је суштински важна за опстанак и функционисање било ког ауторитарног система будући да се корумпирани и недемократски политички системи ослањају превасходно на приче које продају масама (спољна претња – непријатељ хоће да нас баци на колена, непријатељ нам завиди, непријатељ се спрема да нас нападне; пета колона – та и та етничка група, та и та верска група, та и та идеолошка група нас вековима уништава изнутра). Ови наративи имају за циљ да обезбеде лојалност маса режиму и да га мобилишу на обрачун са спољним или унутрашњим непријатељем (заправо опозицијом), док истовремено скрећу пажњу са ниског стандарда живота, корупције владајуће класе и немогућности утицаја грађана на политичке процесе у сопственој држави.
Ауторитарни режими плански стварају осећај тврђаве под опсадом (споља и изнутра), а сваки појединац који противречи том наративу је свесни или несвесни издајник (свесни – члан или активиста опозиционе партије, новинар нережимског медија; несвесни – појединац који усваја било које алтернативне наративе који се разликују од режимског). Ако је ауторитарни режим десничарски сви издајници су комунисти, ако је левичарски, сви издајници су фашисти. Ауторитарни режими увек морају да заузимају неки екстремни наратив, ауторитаризам се не може градити на центризму, то значи званичну (кроз судове) или незваничну (кроз медије) рехабилитацију или уздизање екстремиста из историје који су поражени или превазиђени у неком претходном периоду.
Полуаторитарни режими то чине стидљиво, шаљући помешане сигнале, јер такви режими најчешће настају у демократском окружењу и не могу себи да дозволе да се развију у пуни ауторитарни режим (постоје спољна економска и политичка ограничења). Истински ауторитарни режими имају тај луксуз да своју пропаганду могу да доведу до усијања, те да се позивају на кога год желе од Џингис Кана до Хитлера.У суштини лаж у демократским и лаж у ауторитарним системима се опредељује путем два фактора: колико верзија тумачења неког догађаја постоји у режимским, мејнстрим медијима (штампаним, телевизијским) и колика је режимска контрола над медијским простором.
Први фактор
У демократијама лаж такође постоји, она није својствена само ауторитарним или полуауторитарним системима. Лаж у демократији и лаж у ауторитарном систему на почетку се разликује по броју извора. Уколико постоји лаж власти, лаж опозиције и лаж тајкуна који поседују одређене медије, онда образовани грађанин може да извуче објективност унутар неког политичког феномена који се у свим тим медијским изворима описује путем компарације и анализе. У ауторитарним режимима постоји само једна лаж – режимска, званична. Све остале верзије догађаја су маргинализоване или забрањене. Интернет је немогуће контролисати као извор информација, он се може само искључити, све блокаде и забране могу се лако заобићи. Интернет стога у режимима сваког типа – од демократских до ауторитарних, представља шведски сто информација од сулудих до реалних. У зависности од карактера човека и његовог нивоа образованости он се може или снаћи или не снаћи у тој густој шуми.
Ауторитарни режими, свесни да не могу да контролишу интернет, плански распрострањују сопствене теорије завере како би довеле своје грађане у заблуду. Ради се о наративима који су у тој мери дрски, лажни и суманути да се не могу чак приказивати на мејнстрим режимским медијима. То су информације за прорежимске гурмане, који су у тој мери интернализовали режимску пропаганду да им она више не задовољава апетит за конфликтом са спољним или унутрашњим непријатељем, њима је потребно још агресије, још мржње, још конспирологије. Они као да инстинктивно осећају да режим од њих скрива пуноћу истине, чији део открива на телевизији или у новинама.
Други фактор
Који ће медиј бити главни у распрострањивању режимске пропаганде зависи од стандарда живота грађана. Најсиромашнији ауторитарни режими теже да остваре монопол над штампаним медијима, тамо се појављује велика количина веома јефтиних таблоидних листова намењеним масама. Ауторитарни режими са нешто вишим стандардом живота усредсређују се на пропаганду путем телевизије. То значи да сви канали са националном фреквенцијом морају приказивати унификовану тачку гледишта и држати се једне верзије истине, то јест лажи. Распон контроле над свим медијима зависи од степена репресије којем увек прибегавају ауторитарни режими. Репресије могу бити прецизне (против новинара, партијских активиста, демонстраната) или масовне (против читавих сегмената друштва, на пример средње класе, одређене националне или верске групе). Интензивност репресија зависи од нивоа политичке стабилности ауторитарног режима – што је режим стабилнији репресија је мање, што је нестабилнији репресија је, логично, више. Ауторитарни режими су често дуговечни, понекад и вишедеценијски, што значи да репресије могу ићи у таласима, јер политичка стабилност осцилира. У првом таласу могу се забранити опозиционе телевизијске станице, у следећем опозициони новински листови, у трећем опозиционе политичке партије, у четвртом већ могу бити започете масовне репресије против протестно настројених делова друштва (што се одређује социолошким анализама).
Криза лажи
Сваки ауторитарни режим кат-тад долази у стање кризе. Та се криза, опет, може десити више пута, не само једном. Ауторитарни режими могу преживети неке кризе и наставити да функционишу. Демократски системи се суочавају са проблемима, неки од којих се не решавају годинама или дуже. Ти проблеми воде и демонстрацијама и сменама власти, и у томе нема ничег спорног. Демократија је и замишљена тако да грађанин може да смени власт, а да политички систем настави даље. Ауторитарни режими немају проблеме, они имају кризе, јер је режим несмењив. Ако дође до смене режима, доћи ће и до демократизације политичког система (што се не сме дозволити). Дате кризе могу бити разнородне – економске, политичке, војне. Ауторитарни режими морају непрестано да побеђују или барем да стварају довољно убедљив утисак победе код својих грађана. Они никада, али баш никада, не губе. Наравно, не у реалности, већ у њиховом свету пропаганде, свету лажи. Ауторитарни режим не може да призна пораз никада и нигде, чак и када је он очигледан то ипак није пораз већ „прорачунат корак уназад“, „привремена потешкоћа“, „део опште стратегије“… С временом врх ауторитарног режима сам делимично почиње да верује у сопствену пропаганду, проток информација ка врху се сужава и филтрира, те се ствара осећај издвојене реалности испуњен духом непобедивости.
Било би неправедно и неистинито тврдити да ауторитарни режими не остварују победе или добре резултате. Они се најчешће и појављују у доба хаоса и анархије, они заводе ред и стабилизују ситуацију. Стабилизација доноси безбедност и економски развој. Међутим, ауторитарни режими не изграђују институције система, већ плету мреже личних односа унутар политичке, војно-безбедносне и економске елите. За политичким кулисама, лажним изборима, парламентима који једногласно усвајају судбоносне акте, крије се систем међуљудских односа који увек води ка врху пирамиде. Оно на чему се ти односи базирају јесте корупција, заједничка крађа државних ресурса.
То су челичне споне којих се ниједан актер не може ослободити, јер ако покуша да изађе из дила биће ухапшен и осуђен таман за ту корупцију у којој учествује (сви остали учесници неће бити поменути). Лаж се такође шири од дна ка врху и графички би представљала обрнути троугао – најшири горе, врх доле. Лаж је најразвијенија око вође, то је оно што се назива култ личности. Пошто нико не може бити бољи, паметнији и важнији од вође, лаж око његових непосредних сарадника је нешто ужа и тако до дна, до нивоа месне заједнице на коме неки бедник прети ауторитетом великог вође другом јаднику који се налази ван система (отуда, рецимо, бахатост нижих службеника на разноразним шалтерима).
Финална стадија лажи
За време кризе режима у оквиру те пирамиде личних односа почиње да кола страх – од збацивања режима и од унутрашњих чистки (пошто вођа не може да погреши његов блиски сарадник може бити жртвован у случају пораза). Што је тај страх већи, лојалност у пирамиди све више опада. Тако се дешавају дворски преврати, када мање газде продају великог бају и ставе на своје лице маску демократа. Зато се велики баја у ауторитарном режиму најчешће ослања на људе које познаје и којима верује из пређашњег живота (пре него што је постао фараон) и на страшљиве неспособњаковиће, којима је тешко да организују и спроведу издају.
То је добро за вођу, али је лоше за државу, јер те шепртље добијају највише политичке функције, они руководе јавним предузећима, па чак и армијом. Погубна повезаност лажи, корупције и неспособности еродира успехе ауторитарног режима на почетној етапи – економија стагнира, политичко поље је очишћено, а протести забрањени, незадовољство расте. Из тог тренда може се изаћи само спољним или унутрашњим конфликтом (рат са другим или рат са самим собом). Рат са другим је рискантан јер може бити изгубљен, није тако лако наћи противника кога је могуће брзо и ефикасно поразити. Рат са самим собом је рискантан јер репресије могу изазвати повратну спрегу у виду револуције. Војно-безбедносни ауторитарни режими чешће ратују са другим, док политички ауторитарни режими чешће ратују са унутрашњим непријатељем.
Напослетку, сви ауторитарни режими имају свој крај – смрт вође, збацивање вође услед политекономске кризе, војни пораз и томе слично. Тада се отварају врата пирамиде лажи и обични грађани могу да виде њену трулу и шупљу унутрашњост – фараон је ипак био мали човек, ништа више од силеџије и манипулатора, ни налик лажима које су око њега тако пажљиво конструисане годинама, можда деценијама. Тада започиње мукотрпни процес деконструкције лажи, демитологизације, који је апсолутно најважнији део демократске транзиције. Не срушити све идоле прошлог режима и све идоле из историје на које су се они позивали значи оставити могућност повратка неког новог ауторитарног режима у будућности када се демократски систем суочи са проблемима. Није кључна никаква лустрација и прогон људи, кључно је деконструисати ауторитарни наратив, матрицу на коју се он позива и на коју је очигледно позитивно реаговало и друштво (барем на почетку режима). Зло се не искорењује прогоном људи, зло се тако сеје. Остракизација идола ауторитаризма из пантеона националних хероја је једини пут који не води назад ка изградњи нове пирамиде лажи.
Александар Ђокић
