Разговор водила: Александра Ћук
Симболични датуми су, како кажу, изабрани случајно, али ће оба поменута дана наступити врло намерно и тотално пошто ће у Београду имати и „ausstellung“, односно изложбу у Галерији Дотс.
О њој у интервјуу који следи нисмо питали, али о тренутној ситуацији у Србији, студентима, о албуму „Opus Dei“ из 1987. године, који је био прекретница за Лајбах, о Горану Бреговићу због недавне сарадње с Бијелим дугметом, о држави због Дана државности, о женама у духу 8. марта и о љубави у духу Дана заљубљених и Светог Трифуна јесмо.
Како Лајбах, кога је увек занимало да истражује софистициране моделе манипулације види актуелну друштвено-политичку ситуацију у Србији, реакције власти у Србији на студентску и грађанску побуну?
– Актуелну ситуацију у Србији видимо као могућност етичког самопрочишћења српског друштва. Реакција власти је предуго била потцењивачка и неозбиљна, чак неинтелигентна. Омладина и студенти који предводе ове протесте можда нису већина у земљи али су њена будућност. Паметна власт – иако ауторитарна – требала би знати прихватити енергију и садржај таквих скупова и искористити их за систематску и системску обнову земље, чак и у смислу општег морала. Ти протести су једноставно премасовни да их власт не схвати озбиљно. Не мора се ићи далеко у историју да би се пронашло одговарајуће поређење ситуације, само до студентских протеста у Београду ’68. године. Довољно је присетити се како је тадашња власт – на челу са Титом – интелигентним демагошким бравурама окончала студентске демонстрације које су први пут „погодиле систем“ и уздрмале социјалистичку Југославију. Чак је Тито практично понудио оставку, што је, наравно, био само блеф, иако је он можда донекле и мислио искрено. Било је то наравно неко друго време, кад су политика и држава још имале мало више смисла, али чињеница је да су тадашње власти знале мудро реагирати и брзо пружити руку помирења.
Ваша турнеја „Opus Dei Revisited“, доноси ново рухо песмама са албума из 1987. године. На који начин је овај албум трасирао даљи пут Лајбаха?
– Издавањем албума „Opus Dei“ ствари су се за нас заиста промениле; пре њега су нас на Западу доживљавали као источноевропску алтернативну егзотику нејасне идеолошке провенијенције, а објавом „Opus- а Dei“ на Mute Records постали смо светска музичка атракција – додуше још увек нејасне идеолошке провенијенције, али позната широм Европе, као и у Северној и Јужној Америци, Русији и у Јапану. Када је овај албум изашао, кренули смо и на нашу прву велику турнеју по САД и Канади где смо на концертима у већим градовима доживели праву еуфорију, а препознавали су нас и на улицама Њујорка, и на бензинским станицама усред Аризоне. Албум је добио одличне критике, редовно је био уврштен у изборе најбољих албума индустријског жанра, уврштен је и у компилацију 1001 албума које „морате да чујете пре него што умрете“, а зна се да су га слушали чланови Металике, Faith No More, Judas Priest, Nine Inch Nails, Devo и многи други, да не спомињемо Rammstein. Чак га је и Принс имао у својој студијској дискотеци у Пејсли Парку, којег смо посјетили ’98. године, кад смо први пут свирали у Минеаполису.
Како је време у коме је настао „Opus Dei“ утицало на материјал који се на том албуму налази?
– Средином 1980-их, када је настајао овај албум, тектонске политичке и културне промене дешавале су се у Словенији, Југославији, Совјетском Савезу, и широм Европе. Laibacha који је у Словенији био формално забрањен између 1983. и 1987. године, тада је неко време боравио у Лондону, где смо добро упознали лондонску музичку и културну сцену, као и бруталне механизме неолиберализма и капитализма током владавине Маргарет Тачер. Тада нас је у своју плесну представу позвао чувени британски кореограф и плесач Мајкл Кларк, истовремено смо сарађивали са Немачким народним позориштем у Хамбургу, где смо наступали у Шекспировом „Магбету“, а исте године у екстремно хладној зими посетили смо и Совјетски савез те одсвирали пуно концерата по Европи и Америци. Ово је заиста био најдинамичнији период у колективном форматирању групе.
„Geburt einer Nation“, једна од упечатљивијих нумера с тог албума, настала је радикалном трансформацијом. Шта је Лајбах највише надахнуло да ову песму претвори у, могло би се рећи, војну корачницу?
– Највише нас је инспирисао енглески текст те песме и невероватан милитантно-оперетни наступ групе Квин на „Live Aid“ догађају на стадиону Вембли 1985, којег смо доживели за време нашег боравка у Лондону. Песма One Vision била је свуда изузетно популарна и нико у то време није проблематизирао њен текст. Када смо га ми буквално реч по реч превели на немачки, песма је добила сасвим друго значење и тек тад је постало јасно о чему заправо она говори.
Колико је Трбовље из кога потичете утицало на вас и на ваш рад?
– Веома. Да није било Трбовља, не би било ни Лајбаха. Велики део нашег раног садржаја и естетике почива на причама којима смо се хранили док смо одрастали у овом граду. У Трбовљу смо избрусили и нашу индустријску естетику, индустријски звук и осећај за идеолошку интерпретацију света.
Лајбах је у комуникацији са медијима иступао као колектив. Истина, представници медија, знали су да за интервју с Лајбахом треба вас (Иван Новак) да контактирају, али мислим да од неког тренутка у име Лајбаха ви говорите под својим именом и презименом. У текстовима вас представљају као „идеолога бенда“. Када, како и зашто је дошло до те промене?
– Нема никакве промене; Лајбах још увек ради у тиму и ствара у колективном духу, по узору индустријске продукције и тоталитаризма, што значи: не говори индивидуа, говори организација. Наш рад је индустријски, а језик је политички. Наше улоге у групи су подељене на различите функције и одговорности, а једна од мојих главних функција је да – у име групе – комуницирам са медијима. Као члан групе Лајбах зовем се Иво Салигер, а псеудониме радовољно препуштам новинарима.
Када сте радили на „Opus Dei“ Revisited, да ли сте у сусрету с тим материјалом из 1987. године добили неке нове увиде и повезнице са оним што живимо данас и овде?
– Наш албум првенствено се бави прикривеним језиком фашизма, како у популарној култури, тако и у актуелној политици. Сједињене Државе нису једина мета овог албума, али су једна од њих. Фашистички дискурс, у својим више и мање екстремним облицима, био је присутан у свим временима, укључујући и период распада Југославије и формирања нових држава у региону. Иако фашизам данас не постоји нужно у класичном смислу, многе његове манифестације у политичком дискурсу деле идеолошке сличности: екстремни национализам, подривање демократије, ауторитарна владавина, контрола медија и слично. Дигитално доба је такође обезбедило нове алате за ширење пропаганде, контролу садржаја и сузбијање опозиције. Овај фашистички наратив преноси се и на све друге аспекте друштва, укључујући и популарну културу. И да, то важи и за данас и овде.
Казали сте у једном интервјуу да су вам неки рекли да би Лајбаху могла наштети сарадња са Гораном Бреговићем и Бијелим дугметом те да вас је, између осталог и то мотивисало на колаборацију са овим бендом. Рекли сте и да та сарадња за вас представља част. Шта мислите, зашто неки сматрају да би вам сарадња с Бијелим дугметом могла нанети штету и зашто та сарадња за вас представља част?
– Многи имају лоше мишљење о Бреговићу и Бјелом дугмету, али ми нисмо међу њима. То је изванредна прича о неком времену и простору, а пројекат ове групе сматрамо првокласним поп-културним босанским и југословенским концептуалним модернизмом, или – ако желите – модернистичким концептуализмом. Горан Бреговић је једна од ретких личности у бившој Југославији која има нешто харизме и мудрости Јосипа Броза Тита – и то је паметно доказао и на међународној сцени. Његова највећа идеолошка грешка било је повлачење из Босне током опсаде Сарајева, али је и Тито морао током рата да се повуче из Босне, прво у Бари и након тога на Вис. Зато нам је свакако велика част да нас је он позвао на ту сарадњу. Бреговићу се једноставно не каже ‘не’, ако ниси баш Бебек. А да смо превише пажљиво размишљали о томе да би наше одлуке, наши ставови и различите сарадње Лајбаху могле нанети штету, сигурно одавно не бисмо више постојали.
Први концерт Лајбаха одсвираћете 8. марта на Дан жена. На који начин су жене с којима сте сарађивали утицале на Лајбах?
– Утицале су одлучујуће и застрашујуће; да није било жена, не би било ни Лајбаха.
Још један датум, 15. фебруар, Дан државности, обележава се у Србији пре вашег концерта а Лајбах је на почетку своје каријере опевао државу у истоименој песми и кроз њу изразио сумњу у истинитост онога што је она тада пропагирала. Имате ли скепсу у односу на савремене и развијене државе данас у контексту слике коју креирају о себи?
– Свака држава покушава да се представи у најбољем могућем светлу, па чак и на пример Израел, али ту је потребно бити опрезан. Наш скептицизам и опрез према држави увек постоји, нарочито данас, где појам државе као примарног организационог ентитета људског друштва доживљава значајну трансформацију у флуидном дигиталном и глобализованом свету. Традиционална, аналогна држава практицира традиционални покушај рационалног уређења друштва и – у свом идеалном облику – успостављање што праведнијег, донекле можда и утопијског, поретка. У сржи такве државе је балансирање тензије између слободе појединца и колективне одговорности и промовисање друштва у којем су правда, једнакост и просперитет достижни и међусобно праведно распоређени.
Данас се традиционална држава суочава се са новим изазовима транснационалних дигиталних сила, корпоративне моћи и децентрализованих друштвених структура. Права дистопијска претња није само „умирање државе“ – већ питање да ли дигитално управљање постаје још мање демократско, са корпорацијама или вештачком интелигенцијом који владају људима на начин на који државе никада нису могле. Ако демократски надзор не еволуира са дигиталном моћи, ризикујемо да пређемо у постдржавни дигитални феудализам, где владају технолошки господари и власници новодобних корпорација уместо влада – о чему се већ увелико расправља у филозофским и социолошким круговима. Традиционална држава за сада још није мртва, али се њена улога полако али сигурно мења. Људи се добровољно крећу ка умреженом, дигиталном постојању, за кога још не знамо сигурно да ли води ка већој слободи или ултимативној дистопији – али то се може већ довољно јасно наслутити.
Србија као држава је данас увелико још увек у фази анархичне исконске акумулације капитала у спрези са корумпираним транзиционим неолибералним капитализмом, а с друге стране је Србија важна у улози политичког посредника, економског чворишта и стратешке транзитне тачке између Балкана и средње Европе, чинећи је кључним играчем у регионалним и глобалним пословима. Јасно је да та држава и њен народ имају велики интелектуални и државни потенцијал, којег треба само паметно употребити, мудро усмјеравати и праведно дистрибуирати.
Која песма вам је била најизазовнија за рад на албуму „Opus Dei“ из 1987. године и зашто?
– Најизазовније песме су свакако биле „Opus Dei“, обрада песме „Live is“ Life аустријске групе Opus, и „Geburt einer Nation“, обрада песме „One Vision“, групе Queen. Обе песме су биле веома захтевне, а имали смо срећу да нам се као аранжер придружио Славко Авсеник Јр, син Славка Авсеника из познате словеначке музичке породице Авсеник, који је случајно тада улетео у студио Тиволи у Љубљани, где смо албум снимали, па смо га одмах запослили. Славко Авсеник Јр. је био студент филма и џез композиције и управо таква особа нам је још фалила при раду на албуму. У преради ових композиција, односно самих текстова у великој мери нам је помогао и Иво Штандекер, словеначки новинар Младине, који је неколико година касније, 1992. године, смртно страдао од гранате испаљене са положаја Војске Републике Српске у Сарајеву, где је био је војни дописник. Обе песме су већ у оригиналу биле велики радијски хитови, због чега је свакако веома тешко направити квалитетан и занимљив римејк. Ми смо у томе успели.
Можете ли нам нешто рећи о дизајну омота албума „Opus Dei“ из 1987. и његове нове варијанте, сада 2025?
– На насловници прве верзије албума „Opus Dei“ смо као основни мотив користили илустрацију немачког режимског сликара Вернера Пеинера, са насловом „Der Terror“, из серије портрета ‘“Damonen der Stunde“ из 1944-46. Фигури смо додали бркове – тако је више личила на певача групе Queen као и на фронтмена Лајбаха. У позадини смо додали верзију црне америчке заставе сликара Џаспера Џонса. На полеђини албума употребили смо стару илустрацију политичке поделе Европе од античке Грчке до Наполеона и данашњег времена, поделе на Исток и Запад, на капитализам и комунизам, на Америку и Русију. На унутрашњој корици користили смо мотив свастике од четири секире, са постера Блут и Ајзен немачког ангажованог антинацистичког уметника Џона Хартфилда. Приликом креирања ремастеризиране варијанте албума реконструисали смо комплетан дизајн користећи стварну портретну фотографију фронтмена Лајбаха, модернизирали смо илустрације на задњој страни и преокренули Хартфилдов мотив четворне свастике у другу страну, али врло мало људи је приметило ту промену. А за нову варијант албума – Opus Dei Revisited – фигури Терора смо додали и праву мултикултурну фамилију.
Ваш последњи албум је „Love is still alive“, а током турнеје „Opus Dei Revisited“ комплетирали сте трилогију обрада песмом „I Want to Know What Love Is“ групе Foreingner. Да ли је данас певање о љубави најинтригантнија ствар за бенд као што је Лајбах. Ако да, и ако не зашто?
– Многи вероватно верују да љубав и Лајбах не иду заједно. Али ми смо се одувек бавили темом љубави, чак и на нашим првим албумима пре четрдесет година. Љубав је један од последњих свеобухватних ‘тоталитета’ који заслужују озбиљан третман. У стварности, наравно, ми заиста не знамо шта је заправо љубав… Најчешће је то пројекција жеља и покушај да се пронађе смисао и испуњење у другој особи или идеји, рецимо у богу. Али садржај љубави се мења у зависности од контекста. На нашем недавном мини албуму, љубав је оруђе воље за животом, несвесни напор да се врста очува како би се касније поново могла уништити. Љубав и живот увек нађу пут, али питање је да ли тај пут није само ћорсокак у овом постапокалиптичном времену које вреба на нас. Иако не знамо шта је љубав, ми свакако верујемо у њу и њезину непобедиву снагу, али стално имамо у виду и њезину разорну моћ.
Уколико овај интервју изађе у викенд издању Данаса, дакле око Дана заљубљених или Светог Трифуна а ту је одмах и 15. фебруар, Дан државности / Сретење, имате ли можда нешто да поручите?
– Сретно Србијо, дубоки поклон! И не заборавите – нема одмора док траје обнова! То је наравно позната реченица из времена када су Титови омладинци градили Југославију после Другог светског рата. Другим речима – од мора и одмора ове године неће бити ништа, али бит ће зато пуно љубави.
Да ли као бенд који је израстао из визуелног и који се бави интерпретацијом различитих симбола примећујете можда неке нове, усавршеније видове манипулације? Рецимо, у ударном дневнику РТС глумци који су подржали студенте и након представе показивали црвене дланове оптужени да су терористи, симпатизери Хамаса?
Овакве демонстрације се апсолутно могу гледати и кроз призму перформанса као креативни позоришно-естетски ритуали. Неке земље, нпр. Северна Кореја, саме организују разрађене масовне представе и јавне ритуале, а нешто од тога смо некада имали и у Југославији на пример, Штафету младости, као и у свим комунистичким земљама, па у нацистичкој Немачкој, у фашистичкој Италији, и у суштини у разним манифестацијама свуда у свету. Културна револуција у Кини је такође имала карактеристике масовног перформанса, иако је то углавном било позориште окрутности. Масовне демонстрације, попут позоришних представа, прате специфичне сценарије, користе симболичке елементе и стварају просторе за колективно изражавање. Овакви спонтани ритуали превазилазе пука окупљања и постају инсценирани акти отпора, наде и трансформације друштва, и у контексту револта, изазивају доминантне политичке структуре – осим ако се, наравно, не организују уз помоћ и на иницијативу власти, као што је то био пример Културне револуције. Медијско покривање демонстрација додатно наглашава њихову перформативну и симболичку снагу. Попут позоришта, демонстрације позивају учеснике и публику да се суоче са сложеним питањима, преиспитају могућности и ангажују се у колективном стварању од великог друштвеног и културног значења.
За постизање циљева демонстрација користе се различите стратегије и методе, као и веома софистицирани облици знаковне, драматуршке, сценографске те идеолошке манипулације. Што се тиче црвених отисака шака – они су коришћени у демонстрацијама и протестима у различитим историјским и културним контекстима, често симболизујући насиље, угњетавање, крвопролиће или позив на правду и одговорност, тако нпр. током Прљавих ратова у земљама попут Аргентине и Чилеа. У Мексику су црвени отисци коришћени у протестима против фемицида и родно заснованог насиља, посебно да симболизују крв убијених жена и неуспех државе да заштити права жена. У антиратним протестима симболизују крв цивила или војника погинулих у сукобима, често на мети лидера и влада оптужених за ратне злочине или агресију. Црвени отисци руку су се појављивали и у древној уметности и ритуалима као симболи насиља, моћи или заштите. Ова историјска пракса често даје тежину њиховој употреби у савременом активизму. Логично је, дакле, да се ‘крваве’ руке појављују и у контексту актуелних демонстрација у Србији.
Како је изгледало снимање видео спотова за песме с албума „Opus Dei“, носите ли с тим у вези посебна искуства?
– И снимање спотова за ове песме била је потпуна импровизација. Оба спота је режирао Дан Ландин, наравно у сарадњи са нама. Дан Ландин је такође био члан енглеског бенда Last Few Days, са којим смо 1983. заједно саставили опсежну турнеју по окупираној Европи, током које смо имали 20-ак концерата са обе стране Гвоздене завесе. Касније је Дан Ландин постао познати сниматељ и директор фотографије, који је учествовао у многим великим филмским продукцијама и снимао спотове за уметнике као што су Дејвид Боуви, Björk, Мадона, Шер, Massive Attack, Rolling Stones… Но, у то време, 1987. и ’88, прво је усавршио своје вештине на Лајбаху. Видео смо снимали тако да смо посетили позната туристичка места у Словенији, нпр. Бохињско језеро, водопад Савица, Вогел итд. где смо снимали сцене за спот Life is Life (односно Opus Dei). За Geburt einer Nation првенствено смо користили сценографију великог НСК драмског спектакла „Крст под Триглавом“, која је тада постављен на великој сцени Цанкаријевог дома, а ми смо за њих креирали музички либрето.
Извор: Данас
