Увијек су постојали интереси али само су обрзложења била различита. Циљ је био да се нама у Црној Гори суштински промијени културни образац. То се одувијек чинило толико перфидно, ружно, час горко, час сладуњаво, кроз варке, кроз заблуде и обмане, добро смућене манипулације. Дуго смо били увјерени: Ада ко ће се на свијет бавити нама, тиме и тако “недостојно” нашег крша и племства, светиња наших? Али ето испаде да смо у свађи са визионарством. По свему судећи не стојимо већ дуго на оном нашем највишем брду да видимо више од других. Брду смо главу својски – одрубили.
Живјети живот у “случајном” квадрату Рама-Абази-Курти-Џафери.. и на крају наша фина “тета” Брнаба. Гдје смо се то ми овако грдно зајебали? Зар све наше интелектуалне елите на власти нису могле бар мало даље од тог да загребу, да добаце Интелектуално – “да добаце..” Потпуно је легитиман квадро-квартет плус Брнаба свих “наших” представника без жаљења што они нису из нашег народа православнога, српскога, наше – културе. Ту треба примјетити и објаснити само једно – све то није никаква случајност. Нешто је кврцнуло у нама и то не од јуче, а кетманске моћи као полуге других култура су нас савладале и нанеле историјски пораз. Сваки смо ми пораз дебело заслужили а могли смо и горе проћи. Виновници пораза смо ми, и то искључиво – по нашки, онако гордо и дрчно у нама, по “нашки”.
Наша префињена елитистичка и екстремно ексклузивистичка национална интелигенција не постоји, није бар правоваљано структуирана. Склепавана и преклапана – суклепина. Наша озбиљна национална културна политика не постоји. Нема ни оне неозбиљне, они кажу да су озбиљна а ми видимо да нису.Појединци којих има и који се труде, муче, само потврђују опште стање да не постоји. Наше понављачко историјско заглављивање је првенствено заглављивање културе коју смо затурили. Притом нисмо је обновили а нову културу нисмо чак ни у рудименту зачели.
Морамо бити дубоко свјесни да култура није никаква природна појава, као што је дан, ноћ, као што је киша, мјесец или сунце, као што је невријеме. Култура је јако дуго и пипаво прегалаштво оплемењивања духа и свијести и освијешћивања, процес “фењерима осветљиван несвесног”, посрнулог, гашеног, обамрлог. Култура је темељ понашања и саморазумијевања једног народа. На култури се мора неисцрпно радити, над њом изгарати, у њу улагати, пажљиво инвестирати за 30, за 50 година, стрпљиво, за најмање толико нараштаја. То се не може буном и халабуком.
Увијек су постојали интереси али само су обрзложења била различита. Циљ је био да се нама у Црној Гори суштински промијени културни образац. То се одувијек чинило толико перфидно, ружно, час горко, час сладуњаво, кроз варке, кроз заблуде и обмане, добро смућене манипулације. Дуго смо били увјерени: Ада ко ће се на свијет бавити нама, тиме и тако “недостојно” нашег крша и племства, светиња наших? Али ето испаде да смо у свађи са визионарством. По свему судећи не стојимо већ дуго на оном нашем највишем брду да видимо више од других. Брду смо главу својски – одрубили.
У томе се значајно успело и извесно би дошло до крајње финализације да стари режим није осилио и да се опет по ко зна који пут остварила стара клетва: Дабогда се осилио! А, десио се Амфилохије Радовић. Културни образац је неспорно промијењен и то не на мах већ кроз институционализоване процесе југославизације и мрежу идеологије комунизма. Подло смо раздезинтегрисани кроз братоубиства, одћутани геноцид над српским народом у 20. веку, наметање осећаја кривице, хегемона и национслне дехуманизације с краја прошлог вијека. А и сада. Дакле, далекосежне лажи и фаталне обмане су пројекат који је потпуно извршен у свим сферама регулом школовања, образовања и васпитавања око чак стотинак генерација.
Послиједице су више него очи/гледне и ми данас “гледамо” у њих. Те негативне послиједице су устремљиване управо кроз реструктуирање културе. Створена је нужна култура ренегатаког самоодрицања, самопорицања конвертите, самооптуживања због чињенице да још постојимо. Методологије биле су мултидисциплиниране јер је циљан ефекат био захтеван.
Сада смо напола пресечени и ухваћени у раскораку, опорој смеши свих контрадикторних осјећања, свих идентитета, на лимесима истока и запада, изударани, углебљени без и приближно јасних културних оријентира и свих културних закономерја – самоспознаје. Дефиниције онога шта смо, ко смо, за шта смо а за шта нисмо и колико јесмо у ономе што не прихватамо да јесно и нисмо. Шта се десило? Кврцнуло је. Неко је рекао, чуло се да је то нешто важно просто кврцнуло.
Сломе се и велики а некмоли крхки, испуцаног сваког слоја, свака живе вијуге, снажне жиле куцавице – нашег културног реалитета. То је био тежак ПАД. Догодило нам се нешто горе од свих пораза – културни пад. Круна пораза. Сад смо илузионисти, потпуно с погрешном рецепцијом своје културе: видимо и прихватамо је као нашу а то је јасно туђа култура. Њедримо и негујемо културу која уопште није наша, правимо се као да не знамо да није наша. Израсли смо у врле кетмане, преузели ову моћну алатку у служби самоочувања, амбиције или лукавости како би прикрили ту самоспознају.
Колико је то лицемерје а колико је страх? Не, ми не спадамо у ту карактерни профилисано биће кетмана Чеслава Милоша и Заробљеног ума, јер ми уопште не бранимо своју моралност. Нама дато кетманство служи само за заташкавање етичке и духовне, поштено рецимо наше – културне празнине. Културе коју је прекрио “шаш”туђинских тракалица и ђинђува. Скрип у одоре кул а позајмљених туђинских вредности за које од наше журбе (вјечне глади и жеђи) нисмо уопште ни примјетили да то нису никакве вриједности – већ туђи интереси. “С машном и вишњом на врху”, да не можеш просто да одолиш. Знају они ако не знамо ми, ко смо ми. Знају они кад смо изгубили рат, знају зашто, и да смо га не/праведно изгубили. Молим вас дајте сада баталите правду, јер ћемо се сви одмах побити.
Подизање кровова сопствене културе је дуг мукотрпан посао, нарочито зато што смо остали дужни платити и вратити оно што смо “крали” користили а знали да је – туђе. То је ствар ако ћемо искрено – или живота или смрти. Култура коју поседујемо јесте остатак, онај решто културних образаца које смо одбацили. Арогантно, скоројевићевски и изразито глупо. Зато требамо сад крпити, и састављати, па наново везати, лијечити и његовати, или ће наша национална култура умријети. А ми, један дан прије ње.
Наиме, без финог културног засјецања у све оне “битне” слојеве нашег бића и нашег друштва и нашег народа лак смо плијен, губимо на битности. Извјесно је да смо већ постали небитни, ушли у сталеж – небитних, стратосферу небитности. Небитна бића, небитног народа су она бића и они народи без јединствениг сопственог културног садржаја и тиме без икаквих изгледа, без елементарне перспективе.
Филип Драговић
