Република Србија је пристала на бриселски преговорни процес још за вријеме Тадићеве администрације, коме су данас важнији локални избори на Врачару од неких већих тема. Тада је за преговоре био задужен Борко Стефановић, који је сада дио Ђиласовог тима и који је недавно најавио учешће на изборима.
Пристајање на бриселски процес подразумијева да се читав ток живота Срба са Косова и Метохије регулише у том, наизглед, преговорном процесу. Заиста се ради о низу диктата које углавном српска страна треба да испуни, а све остало је маркетинг за бираче у Србији.
Тренутна криза изазвана је истеком једног од техничких споразума Београда и Приштине о коришћењу регистарских таблица на сјеверу Косова. Тај споразум је био ограниченог рока трајања и истекао је, а закључен је 2016. године.
У међувремену се власт на Косову промијенила. Хашим Тачи, који је био амерички миљеник и са којим је Александар Вучић водио најплодније преговоре, смијењен је посредством Европске уније, у првом реду Њемачке и Француске. Његов насљедник Аљбин Курти има задатак од ЕУ да колико-толико упристоји Косово, да оно не изгледа као нарко рај.
Поред борбе против албанске мафије на Косову, Курти има други приступ односима са Београдом. Тачи је тежио добијању столице у УН-у и самим тим добијања за Косово статуса међународно признате државе. Курти разумије да се то у овом тренутку не може десити јер власти у Србији за тај поступак не би добиле од ЕУ и САД-а ама баш ништа.
Стога је Курти ријешио да се усредсреди на незваничне интеграције са Албанијом – инфраструктурне, енергетске, културне. Једном ријечју, да граница између Албаније и Косова у потпуности нестане, иако званично Велика Албанија не долази у обзир. Његове једностране потезе треба тумачити у том кључу да он није заинтересован за преговоре, барем не у овом тренутку.
Тренутна криза на сјеверу Косова изазвана је Куртијевим једностраним потезом, али и нетранспарентношћу стратегије Републике Србије на простору Косова и Метохије. Грађани Србије на Косову једноставно нису довољно информисани не само о исходима споразума, јер они то знају кроз животну праксу, па макар и post festum, већ и о томе шта ће услиједити послије њих.
Конкретно, Срби на Косову нису знали да ће баш данас косовске специјалне снаге да им упадну у градове и да крену да им одузимају привремене регистарске таблице, које су колико јуче биле прихватане као легалне од истих тих косовских власти. Њихова прва реакција је да изађу на демонстрације како би заштитили своја права.
Поред све помпе и јефтиног популизма власти из Београда им ни на који начин не могу помоћи, ван бриселског преговорног процеса, то јест. Једино што Београд може је да апелује на ЕУ, а бриселске бирократе ће да позову на смиривање тензија. Сва остала техничка питања, која су за Србе са Косова животна питања, могу се ријешити само за преговарачким столом.
Доба дугорочних блокада сјевера Косова завршено је 2013. године потписивањем Бриселског споразума. Од тог тренутка сјевер Косова није под контролом Републике Србије (не говоримо овде о de jure статусу Косова и Метохије). Александар Вучић може да направи још један шоу у вези са датом ситуацијом, да се посипа пепелом и истовремено пријети, у свом особитом стилу, али то нема циљ да се промијени стање на Косову, већ да он збаци кривицу са себе.
Када представа са „хитном сједницом Савјета за националну безбједност“ буде завршена, или ће се кренути у нову рунду техничких преговора, ако је Курти за то заинтересован и исто му сугеришу представници ЕУ, или ће Срби са сјевера Косова прећи на косовске регистарске таблице. Они грађани који изаберу таблице Републике Србије биће принуђени да плаћају осигурање, као да долазе на своју територију из иностранства.
Александар Ђокић
Извор: Фејсбук
