Пише: Владимир Ђукановић
Курди, највећи народ без државе, већ вековима представљају симбол упорности и борбе за слободу. Њихов број се процењује на око 30-45 милиона, а територија коју насељавају простире се кроз четири главне државе: Турску, Ирак, Иран и Сирију. Упркос томе што су одиграли кључне улоге у савременим сукобима на Блиском истоку, Курди су у више наврата издани и напуштени од стране великих сила. Њихова прича је дубоко испреплетена са геополитичким интересима, империјалним амбицијама и регионалним антагонизмима.
Најновији догађаји у Сирији само компликују позицију овог народа који деценијама покушава да нађе своје место под геополитичким сунцем. Окружени непријатељима и злим лидерима они годинама гину за себе и друге са упитним резултатима. Пратећи њихову борбу можемо да закључимо да живимо у свету реалне политике где су примитивни интереси једина звезда водиља политичких елита које тај регион пале већ деценијама. Без решавања курдског питања духови се неће смирити јер овај народ захтева свој комад земље.
Курдско питање постало је политички релевантно после распада Османског царства. Споразум из Севреса (1920), који је обећавао аутономију Курдима, брзо је замењен Споразумом из Лозане (1923), који је игнорисао курдске аспирације и зацементирао границе нових држава. Тиме су Курди остали подељени и маргинализовани, а њихове тежње за независношћу угушене. Ова историјска епизода само потврђује да је ослањање на друге, нарочито оне који површно разумеју твоју културу и политичке аспирације само губљење времена. Много је исплативије борити се без компромиса него
У деценијама које су уследиле, Курди су се суочили са репресијом, асимилацијом и насиљем. У Турској су Курди, чија популација чини скоро 20% становништва, дуго били суочени са забраном језика и идентитета. У Ираку, режим Садама Хусеина спроводио је геноцидну кампању познату као Ал-Анфал, док су у Ирану Курди били маргинализовани под теократским режимом.
Грађански рат у Сирији, који је започео 2011. године, отворио је ново поглавље у курдској историји. Курдске снаге, предвођене Јединицама народне заштите (YPG) и њиховим политичким крилом, Демократском унијом (PYD), искористиле су хаос да успоставе контролу над северним регионима Сирије, које називају Ројава. Под заставом демократског конфедерализма, Курди су створили модел аутономне управе заснован на једнакости полова, мултиетничкој инклузији и секуларизму. Друштво је много напредније од оних који им дишу за вратом. То јесте главни проблем који Курди представљају у односу на своје, неретко примитивне комшије.
Овај успех није наишао на одобрење суседа, посебно Турске. Анкара YPG види као продужетак ПКК-а (Радничке партије Курдистана), коју сматра терористичком организацијом. То је резултирало серијом турских војних интервенција, укључујући операције Маслинова гранчица (2018) и Извор мира (2019), које су значајно поткопале курдску контролу и довеле до масовног расељавања. Односи се своде на репресију, забране и мањак слободе за Курде који су грађани другог реда у Турској.
Западне силе су често користиле Курде као савезнике у кључним сукобима, само да би их напустиле када би њихови интереси били задовољени. Ово је посебно евидентно у случају западне политике према сиријским Курдима. Тешко је и пребројати колико пута су „пуштени низ воду“. Том народу је тај тренд јасно демонстрирао да им је једино преостало да се боре за своја права.
Курди су били кључни партнери у борби против Исламске државе (ИСИС). Њихова жртва је била огромна – хиљаде курдских бораца изгубило је живот ослобађајући територије под контролом ИСИС-а. Међутим, када је Турска покренула операцију “Извор мира” 2019. године. Америка је повукла своје трупе из северне Сирије, остављајући Курде незаштићене пред турском војском. Ова издаја наишла је на оштре критике, али није била изненађење за оне који прате историју односа великих сила према Курдима. Као и након Првог светског рата, Курди су поново постали “потрошни материјал” у већем геополитичком обрачуну.
Турска под Ердогановим режимом води агресивну политику према сиријским Курдима. Анкара тврди да су њене интервенције у Сирији нужне како би осигурала границе и сузбила “терористичке претње”. Међутим, стварност је далеко комплекснија.
Турска је успоставила тзв. “сигурне зоне” на северу Сирије, које служе као платформе за демографски инжењеринг. Милиони сиријских избеглица, углавном Арапа, пресељени су у ове области, док су Курди насилно расељени. Ово мења етничку структуру региона и додатно поткопава курдске аспирације за аутономијом. Турски наратив о “сигурним зонама” маскира дубље амбиције за територијалном експанзијом и политичком доминацијом над овим регионом.
Још ћемо дуго слушати о Курдима. Њихова величина и културни значај у том делу света су пресудни. Док се њихово питање не реши неће бит среће за никога
Извор: Фејсбучење
