Ктиторов сан
Хтео бих да будем дародавац
који сопствено спокојство зида
да подижем стубове тврђе
од костију на које се ослањају сени
и да сводове спустим ниско
до каменог олтара
хтео бих да позовем неког
да ми наслика ликове од ћилибара
уграђене у подлогу од алабастра
одувек је градитељство чудотворно било
ктитор подиже цркву
да у њој на своју руку може да устане
затим да порасте толико
да једва може у њу да стане
Да помјанет Господ Бог
душе својих људи
што лебде изнад разбојишта
где су пали и остали
они плавокоси и други
тамнопути другари
усмрћени ни прави ни криви
нека је милост душама
нашим и њиним маколико
животом грешни били
Изгледом и језиком не баш исти
нису ни морали
залогај смрти до краја загристи
Оживљавам тако што замишљам
како црква расте из мог тела
са свих страна око мене
састављају се зидне спреге
кроз прозоре из апсиде
допиру бистрине до мене
док лежим изваљен на леђа
и држим куполе преко колена
одакле ме обасјавају зраци
однекуд где су друкчији облаци
придижем се на оба лакта
уз помоћ Беседе на Гори
усхићен сам речима
помоћу којих човек
чврсто на темељима стоји
док ми на прстима црквена шкриња
прво светлуца затим успева
да повуче ужад тако да звони
оно из торња изнад којег
започиње висина
и појављује се једна звезда или жена
која ме посматра помоћу дурбина
и види се испод мене
лежи људских облика множина
и ја ћу бити забринут
на дан васкрсења
са њима
26. октобар 2006.
Миодраг Павловић
