„Када неко пита – одакле си, Игоре – шта је најкраћи, а шта тачан одговор?“, питам. „Најкраћи је ‘одасвуд’, а најтачнији је, можда, ‘ниоткуд’. Сам свој мајстор или сам своја шепртља“, каже ми без оклевања
Са неким људима проток времена посложи карте како треба. Са некима погрешно. А са некима никада. На почетку, пре много година, мислио сам да ни време неће помоћи мени и Игору да се добро дружимо.
У београдској књижевној чаршији кружиле су приче, анегдоте и трачеви, о Игору као скандал-мајстору. Сада, када му кажем да ме је сарајевска књижевна крчма са велемајсторима кафанских пиздарија као што су били покојни Вељо Милошевић, Бранко Чучак или Хазим Акмаџић Дајџа још осамдесетих учинила опрезним према типовима који кафану користе као бину за опасни стунд-уп, он ми каже – ти мене, брате, напросто ниси волео.
Уверавам га да само нисам могао да спојим његово скандал-мајсторство са софистицираним пасажима његове прозе. „Хвала на оба комплимента, мада се за ово прво нисам трудио, биће да су ми пријенули панк и генетика с очеве стране“, каже Игор и замишљено додаје: „Много тога иде заједно ако је човек у стању да не бежи од сопствених крајности и око њих опише што правилнији лûк.“
„Од себе се не може побећи“
Игор Маројевић заиста није бежао од крајности. Најпре смо се повремено почели дружити после књижевних промоција, у друштву писаца које би потом напунило оближњу кафану. Дошао сам на промоцију његове књиге „ Остаци света“ на Коларцу, а он на промоцију моје књиге у Народној библиотеци.
Потом смо једном са заједничким пријатељима отишли код Љубе у атеље где се до зоре слушала музика и пијуцкало. Куповали смо пиће на киоску, а Игор се обратио младићу у радничком комбинезону: „Стари, јеси ли ти више усташа или више четник?“
Очито је Игор био инспирисан вриштећим насловима таблоида који су били изложени на пулту. Помислио сам – од овога бежим. Али младић је само одмахнуо руком: „Нисам ништа. Само сам уморан.“
После сам питао Игора да ли он – као и ја – повремено тумарајући по београдској ноћи са веселим уметницима нешто тражи или од нечега бежи. Он каже да код таквих питања одговор најчешће садржи обе опције понуђене питањем. „Додуше, у конкретном случају више тражим но што бежим. Кад тражим, тражим нешто ново или неки закључак, а од себе се не може побећи.“
Видели смо се за Сајам књиге на Броду – на плутајућој крчми на Сави која ради до касно. Друштво се лепо забављало и смејало. Нервирао сам изразито националне писце међу нама наздрављајући уз стих Милоша Црњанског: „Јер велика прошлост је лаж“. Игору се та лудичка досетка свидела.
Као додатни катализатор нашег приближавања послужио је нехотично још један писац, натурализовани Сарајлија са Врачара, Џими, с којим пријатељујем деценијама. Он је када би долазио у Београд, волео да се дружи са Игором.
Препричавао је и једном и другом анегдоте из дружења. Мада то никада нисмо споменули, вероватно нас је зближила и чињеница да су наши очеви потицали из Црне Горе.
„Гранична стања“ у Земуну
Све то ме охрабрило да позовем Игора да се нађемо и разговарамо о његовом прозном делу „Гранична стања“. Књига од пет дужих прича награђена је Виталовом наградом као најбоља књига на српском језику у прошлој години.
Договорили смо се да дођем у Земун. Он тамо живи. Долазим пола сата раније, а он је уз кафу и новине већ за столом. Питам га да ли Шпанци долазе раније од нас Немаца – алудирајући на његов живот у Барселони, а мој у Келну. „А не, Шпанци долазе пола сата касније. Не знам шта ми је данас.“
Уз кафу га питам шта му поред свих ових градова у којима је живео значи Земун. „Ако је центар Београда у сталној петој брзини, Земун је у другој. Као човеку који је рођен и одрастао у провинцији, прија ми та спорост. Због Дунава и аустроугарске градње, Земун ми је и копча са родном Бачком. Вицеви о Земунцима немају везе са животом, као ни већина вицева, у Земуну су суседи махом културнији и више поштују туђу приватност него у центру Београда.“
Све ово ми прија – напослетку Игор говори о мом родном месту у којем нисам никада живео.
Окрећем разговор према награђеној књизи. „Гранична стања“ почињу причом „Општа места у ванредном стању“. На аеродрому у Франкфурту протагониста покушава да заметне разговор о немачкој филозофији са официром немачке пограничне службе. Питам Игора да ли је то гола фикција или иза ове приче постоје такође „гранична искуства“.
„Па десио се тај апсурдни сусрет на аеродрому, поводом истицања мојих папира ЕУ због ванредног стања узрокованог каталонским референдумом, с тим што сам догађај у стакленој аеродромској ћелији преусмерио у складу с правилима књижевног заната или онако како их видим.“
„Иначе сам наступао у Берлину и Лајпцигу, више пута сам и у разним оквирима антологизован у Немачкој, мада је објављивање књиге на немачком као круна изостало. Боравио сам и у Келну, Минхену, Штутгарту, Мецингену као родном месту Хуга Боса, главног јунака мог романа ‘Сцхнитт’. Тешко да сам имао коректније односе с припадницима неке нације него са Немцима.“
У књизи протагонисти Немци, Словенци, Бошњаци, Албанци, Црногорци, Срби имају у себи и помирљивост и окрутност. Некада се то прелива једно у друго.
„Тога нажалост има код већине људи, па макар били и уметници. Човек је дуално биће, а екстремни контексти из њега извлаче мање софистициранији део личности, који би без заваравања требало да освести ако жели добро и другима и себи“, каже Игор.
Одакле си?
„Када неко пита – одакле си, Игоре – шта је најкраћи, а шта тачан одговор?“, питам га док прелазимо са кафе на пиво. „Најкраћи је ‘одасвуд’, а најтачнији је, можда, ‘ниоткуд’. Сам свој мајстор или сам своја шепртља“, каже ми без оклевања.
У разговору употпуњавам знање о биографији Игора Маројевића. Она сама по себи звучи као проза са пуно заокрета.
Рођен је 1968. у Врбасу. Отац Радоје је из села Мораково из Никшићке Жупе, а мајка Анђелија из Бањана. Отац је студирао у Новом Саду, а у Врбасу целу деценију радио у „Виталу“. Забавна ми је чињеница да је Игор једини од досадашњих 28 добитника награде који је рођен баш у Врбасу. „Златни сунцокрет“ се враћа кући.
Мајка је студирала српскохрватски, говорила је и немачки. Војвођанско детињство траје до 1973. Породица се сели у Бар. Игору је пет година и већ чита и пише – екавском варијантом. У школи на приморју деца га због изговора прозову „Лепо Бело“. Кад је почео да носи наочаре добио је додатни надимак Ћоро.
Родитељи су без проблема пребацили изговор на фабричка подешавања, њему је требало дуже. „На једном часу сам читајући писмени задатак проговорио најкварнији црногорски. Нису ме више дирали све док ми отац није умро. Сад је фора било рећи ми ‘Јебем ти оца’.“
Игор је у Бару научио да се брани. Ускоро открива рокенрол, боље рећи његов касни дериват – панк. Студира у Београду. Следећа станица је Подгорица. Тамо је одлучио да се бави прозом, уређивао књижевни часопис, писао за новине. Упознао будућу супругу. „Беху то солидне три годинице“, каже он.
После четири године заједничког живота у Београду, супруга одлази на специјализацију у Шпанију, он је ускоро прати. Шта му је Барселона? „Надоградња за Београд, колика и Београд за Подгорицу, као и ова за Бар од ког ми је пак Врбас милији.“
Игор каже да у Барселони има више пријатеља него на целом Балкану. Научио је шпански и каталонски. Почео да пише на језику који није његов. Институт за театар му је продуцирао драму.
Брак није издржао шпанску епизоду, Игор се разводи. Важно му је да каже да је у лепим односима са бившом женом. А Шпанији се стално враћа. „Шпанија ми је резервна домовина и боље исказујем свој темперамент на шпанском него на српском.“
Ипак се у новом миленијуму враћа у Београд. Још једна сенка замрачила му је животни пут. Две године млађа сестра Ивана умире у тридесет и четвртој години живота. О томе још не може да пише.
Дуго је био уредник у најмоћнијој постјугословенској издавачкој кући. Онда се и то окончало. Сасвим се посветио писању.
„У Београду сам открио своју опсесивну тему Јасеновца, а у Барселони једнако опсесивну Шпанског грађанског рата, које су послужиле као главни тематски оквир мог највиђенијег романа ‘Остаци света’.“
У том роману се повезују разни историјски одсечци зла из прошлог века – од Јасеновца преко Сребренице, Шпаније тридесетих до бомбардовања Београда крајем миленијума. Игор тих 400 страна назива „романескни роад мовие кроз крваве лепоте 20. века“. За ову књигу је добио низ награда.
Земунско вече
Расте водостај пива. Причамо о музици. Осамдесете. Игор има бенд у који можеш да упаднеш само ако имаш више од педесет година и ако си остварен на неком другом пољу. Текстописац и фронтмен не одустаје од рокенрола.
„То је дивна могућност спајања поезије, најфиније абдоминалне уметности и бунта. Свео се на алтернативу, али то је део рокенрола који највише волим, зато му се и стално враћам.“
Одговорио ми је на питање одакле је. На крају га, када се спајтамо, питам оно што питате само добре другове – ко је заправо Игор Маројевић? Да ли му је идентитет замршен због сељакања, терета биографије, искуства, разних језика? Одговор ми се свиђа.
„Оно сам, што осећам да сам, чак и ако не знам шта осећам. Гледам да не улазим у етногенезу, осим у фикцији. У Србији сам научио да читам и пишем и она ме везује језиком. Црногорске корене осећам у кафани и у конфликтима, од којих једне време нисам бежао.“
Живео је дуго у Шпанији, сада је Земунац. Да ли се скрасио? „Пошто нисам ниоткуд, не бих се везивао ни за једно место. Релација Земун-Барселона ми се чини идеалном за очување приватности упркос експонирању као саставном делу посла.“
Погледам кроз прозор. Већ се хвата мрак. Дружили смо се осам сати. Колико је човеку потребно да упозна некога? Некада године. Деценије. Некад један дан, и мање. Време, као што рекох, каткад посложи карте како треба.
Драгослав Дедовић
Извор: Дојле Веле
