Пише: Крис Хеџис
„Живимо у свијету у којем можете до миле воље говорити о међународним финесама и свему осталом, али ми живимо у свијету — у стварном свијету, Џејк — који је уређен снагом, који је уређен силом, који је уређен моћи. То су гвоздени закони свијета који постоје од почетка времена.“
— Стивен Милер, у разговору са Џејком Тапером на Си-Ен-Ену, 5. јануара
„Онај ко жели да живи, мора да се бори. Онај ко не жели да се бори у овом свијету, у којем је трајна борба закон живота, нема право на постојање. Таква изрека може звучати сурово; али, у крајњој линији, тако ствари стоје.“
— Адолф Хитлер, Мајн кампф
„Фашистичка држава изражава вољу да врши моћ и да заповиједа. Овдје је римска традиција отјеловљена у схватању снаге. Империјална моћ, онако како је разумије фашистичка доктрина, није само територијална, ни искључиво војна или трговачка; она је и духовна и етичка… Фашизам у империјалистичком духу — односно у тежњи народа да се шире — види манифестацију њихове виталности.“
— Бенито Мусолини, Доктрина фашизма
Свака империја, када почиње да умире, клања се идолу рата.
Рат ће спасити империју. Рат ће васкрснути некадашњу славу. Рат ће научити непокорни свијет да се покорава.
Али они који се клањају идолу рата, заслепљени хипермаскулиношћу и охолошћу, не увиђају да идоли у почетку траже жртвовање других, да би на крају затражили — саможртвовање.
Екпироза, неминовно свеопште сагоријевање које, према древним стоицима, уништава свијет, дио је цикличне природе времена. Бијега нема.
Фортуна. Постоји вријеме индивидуалне смрти. Постоји и вријеме колективне смрти. На крају, са изнуреним грађанима који жуде за ишчезнућем, империје саме пале сопствену погребну ломачу.
Наши врховни свештеници рата — Доналд Трамп, Марко Рубио, Пит Хегсет, Стивен Милер и предсједник Здруженог генералштаба генерал Ден „Разин“ Кејн — нимало се не разликују од будала и шарлатана који су у прошлости гасили империје: од надмених вођа Аустроугарске монархије, од милитариста царске Њемачке и од неспретног двора царске Русије у Првом свјетском рату.
За њима су дошли фашисти у Италији под Бенитом Мусолинијем, у Њемачкој под Адолфом Хитлером и војни владари империјалног Јапана у Другом свјетском рату.
Те политичке творевине починиле су колективно самоубиство.
И они су испијали исти смртоносни еликсир који данас испија Милер и они у Трамповој Бијелој кући. И они су покушавали да индустријским насиљем преобликују свијет.
И они су себе сматрали свемоћнима. И они су у лику идола рата препознавали себе саме. И они су захтијевали да им се покорава и да им се клања.
За њих је разарање — стварање. Неслагање је издаја. Свјет је једнодимензионалан: јаки против слабих. Само је наша нација велика. Друге нације, па и савезници, одбацују се с презиром.
Ови архитекти империјалне глупости јесу буфони и кловнови-убице. Њих исмијавају и мрзе они који су укоријењени у свијету стварности. Слиједе их, пак, слијепо, очајни и обесправљени.
Једноставност поруке јесте њена снага. Магијска инкантација наводно ће вратити изгубљени свијет, златно доба, ма колико оно било митско. Стварност се посматра искључиво кроз призму ултранационализма.
Друга страна ултранационализма јесте расизам.
„Националиста је по дефиницији незналица“, писао је југословенско-српски књижевник Данило Киш.
„Национализам је линија најмањег отпора, лакши пут. Националиста је спокојан: он зна — или мисли да зна — које су његове вриједности, његове, то јест националне, то јест вриједности нације којој припада, етичке и политичке; други га не занимају, они га се не тичу — дођавола, то су други људи (друге нације, друга племена). Њих чак није ни потребно испитивати. Националиста друге види по сопственој слици — као националисте.“
Ова духовно закржљала људска бића нису у стању да читају друге. Они пријете. Они тероришу. Они убијају.
Умјетност политике моћи — било међу државама, било међу појединцима — далеко је изнад њихових сићушних маштања.
Њима недостаје интелигенција — и емоционална и интелектуална — да се носе са сложеним, непрестано помјерљивим пијеском старих и нових савезништава. Они не могу да виде себе онако како их свијет види.
Дипломатија је често мрачна и варљива вјештина. По својој природи она јесте манипулативна. Али она захтијева разумијевање других култура и традиција. Захтијева способност да се уђе у главе и противника и савезника.
За Трампа и његове поданике, то је немогућа мисија.
Вјешти дипломати, попут кнеза Клеменса фон Метерниха, министра спољних послова Аустријског царства који је након Наполеоновог пораза доминирао европском политиком, то постижу обликовањем споразума и уговора као што су Концерт Европе и Бечки конгрес.
Метерних, никакав пријатељ либерализма, умјешно је одржавао европску стабилност све до револуција 1848. године.
Извјештавао сам о Ричарду Холбруку, помоћнику државног секретара, док је преговарао о окончању рата у Босни. Био је бомбастичан и опчињен сопственом славом.
Али је балканске ратне господаре у бившој Југославији окретао једне против других све док нису пристали да обуставе борбе — уз извјесну помоћ НАТО авијације која је немилосрдно тукла српске положаје на брдима око Сарајева — и потписали Дејтонски мировни споразум.
Холбрук је имао мало поштовања према дипломатама који су се бесплодно врзмали по конференцијским салама у Женеви док је у Босни 100.000 људи погинуло или нестало, око 900.000 постало избјеглице, а 1,3 милиона било интерно расељено.
Гајио је презир према војним командантима који су одбијали да преузимају ризике. Презирао је и хрватске, српске и муслиманске лидере које је морао да приволи да потпишу мировни споразум.
Холбрук, чији су надувани стил и вулкански изливи бијеса били легендарни, за собом је остављао повријеђене сујете и увријеђене, огорчене сараднике. Али је знао како да ласка, притиска и обликује своје противнике по сопственој вољи.
У не баш ласкавом поређењу, упоређиван је са Жилом кардиналом Мазареном, лукавим црквеним великодостојником и државником XVII вијека који је учврстио француску надмоћ међу европским силама.
„Он ласка, он лаже, он понижава: он је нека врста бруталног и шизофреног Мазарена“, рекао је један француски дипломата листу Фигаро о Холбруку током дејтонских преговора.
Тачно.
Али Холбрук, ма колико непредвидив био, разумио је међусобну игру силе и дипломатије. То разумијевање је кључно. Зато државе имају дипломате. Зато су велики дипломати једнако важни као и велики генерали.
Гангстерским државама дипломатија није потребна.
Трамп и Рубио су, управо из тог разлога, обезглавили Стејт департмент, заједно с другим облицима „меке“ моћи, оним средствима којима се утицај остварује без прибјегавања сили — укључујући улогу САД у Уједињеним нацијама, Агенцију Сједињених Држава за међународни развој, Амерички институт за мир — који је, након што су отпуштени готово сви чланови управе и особље, преименован у Институт за мир Доналда Џ. Трампа — као и Глас Америке.
У гангстерским државама дипломати се своде на курире и потрчке. Хитлеров министар спољних послова, Јоахим фон Рибентроп, чије је главно „искуство“ у међународним пословима прије 1933. било продавање лажног њемачког шампањца у Британији, постављао је на дипломатске положаје у иностранству партијске апаратчике из СА, односно смеђекошуљаше — паравојно крило странке.
Министар спољних послова Бенита Мусолинија био је његов зет, Галеацо Ћано. Мусолини — који је вјеровао да је „рат за мушкарца оно што је материнство за жену“ — касније је Ћана погубио због нелојалности.
Трампов специјални изасланик за Блиски исток, Стивен Чарлс Виткоф, јесте инвеститор у некретнине, а на дипломатским мисијама често га прати Трампов неспособни зет Џаред Кушнер.
Италијански филозоф Бенедето Кроче је иронично примијетио да је фашизам створио четврти облик власти — „онагрократију“, владавину ричућих магараца — коју је додао Аристотеловој класичној тријади тираније, олигархије и демократије.
Наша владајућа класа, и демократе и републиканци, корак по корак су демонтирали демократију. У Њемачкој и Италији, такође, уставна држава се урушила много прије доласка фашизма.
Трамп, који је симптом, а не болест, наслиједио је леш. И сада га веома дјелотворно користи.
„Вјерујем да одржавање наше империје у иностранству захтијева ресурсе и обавезе које ће неизбјежно подријети нашу унутрашњу демократију и на крају произвести војну диктатуру или њен цивилни еквивалент“, написао је Чалмерс Џонсон прије двије деценије у својој књизи Немеза: посљедњи дани Америчке републике.
Он је упозоравао:
„Оснивачи наше нације су то добро разумјели и покушали да створе облик власти — републику — који би спријечио да се тако нешто догоди. Али спој огромних сталних армија, готово непрекидних ратова, војног кејнзијанства и погубних војних издатака уништио је нашу републиканску структуру у корист империјалног предсједништва.
Налазимо се на самом рубу губитка демократије ради очувања империје. Када једна нација крене тим путем, почињу да дјелују закони који важе за све империје — изолација, пренапрегнутост, уједињавање снага против империјализма и банкрот. Немеза вреба наш живот као слободне нације.“
Америчка империја, поражена у Ираку и Авганистану — као што је била поражена у Заливу свиња и у Вијетнаму — ништа не учи. Она ускаче у сваки нови војни фијаско као да се претходни никада нису догодили. Вјерује да јој савезници нису потребни. Она ће владати свијетом.
Ако окупација Гренланда разнесе НАТО — па шта?
Ако финансирање и наоружавање Израела ради спровођења геноцида, као и бомбардовање Ирана и Јемена, отуђе огромне дијелове Глобалног југа и разјаре муслимански свијет — кога брига?
Ако инвазија и отмица предсједника Венецуеле смрде на јанкијевски империјализам — извол’те! Нико други није важан.
Нације које по свијету газе као Кинг Конг саме себе заразе смртоносним вирусом.
Џонсон је упозоравао да ћемо, ако наставимо да се грчевито држимо своје империје, као што је то чинила Римска република, „изгубити демократију и суморно ишчекивати неминовни повратни ударац који империјализам производи“.
Повратни ударац је сљедећи — а с њим и слом трошне грађевине Америчке империје. То је стара прича.
Иако ће за нас, као и за дружину наказа утврђену у нашој верзији двора Убуа Роа, то доћи као ужасан шок.
Крис Хеџис је новинар добитник Пулицерове награде, који је петнаест година радио као спољнополитички дописник Њујорк тајмса, гдје је обављао дужност шефа бироа за Блиски исток и Балкан. Раније је извјештавао из иностранства за Далас морнинг њуз, Кристијан сајенс монитор и НПР. Водитељ је емисије „Извјештај Криса Хеџиса“.
Извор: Consortium News
