Потписивањем споразума о успостављању власти, између коалције странка концентрационог блока под називом осморка испред бошњачко-босанског бирачког тијела, затим странке ХДЗ БиХ испред хрватског бирачког тијела, те СНСД-а испред Српског бирачког тијела, догодио се низ преседана, који су до сада били потпуно нетипични за политичку сцену у БиХ.
Од покрета до потопа
Највећа патриотска странка, како је назива садашњи предсједник Бакир Изетбеговић, била је првенствено национални покрет, настао у времену наглог буђења свијести о националном идентитету, који је резултирао убједљивом побједом на првим демократским изборима почетком 90-тих година прошлог вијека. Од тада до данас СДА је била незаобилазни фактор у кројењу политичког живота у БиХ, учествујући у власти са осталим двјема националним странкама и то ХДЗ-ом као представником хрватског политичког корупса, те СДС-ом, као представником српског политичког корпуса. Првобитно успостављна власт „свете тројке“, заснивала се на чисто идеолошком принципу, гдје је једино било важно не дозволити реформисаним социјалистичким снагама да остану на власти. Али такав концепт убрзо се показао недовољним, јер су све три националистичке странке катастрофално одговориле на суштинска питања првенствено организације, политичке визије и позиције БиХ, што је довело до трагичних сукоба недуго након успостављања власти, тачније почетком 1992 године.
Политичка сарадња се наставила након потписивања Дејтонског мировног споразума 1996 године, под јаким партронатом међународне заједнице, која је дојучерашње зараћене снаге, успјела довести да сједну за један стол, тиме макар и привидно успостављајући функционалност, која је првих година након ратних дешавања, зависила искључиво од дјеловања институције високог представника у БиХ. Управо ће 2005 године, тадашњи високи представник Педи Ешдаун, свим наметнутим одлукама, уништити „свету тројку“ на начин, да је санкцијама према СДС-у, омогућио политички успон странке СНСД, те Милорада Додика. Који су без ратних мрља, и са ставом да ратни злочинци требају да заврше у Хагу, постали пожељан политички партнер из реда српског народа, који се укомпоновао у стандардну пођелу власти. Та нова коалција са једном принудном измјеном, трајала је од тада па до данашњих дана, када је првенствено ХДЗ, незадовољан рјешавањем питањем избора хрватског члана предсједништва, а затим и СНСД одлучила да избаци традиционалног и најдуговјечнијег коалционог партнера из власти, пославши тако СДА у опозицију први пут након преко 30 година.
Деграгација и стагнација
Процеси којима је СДА успостављала своју власт су се заснивали на једној врсти псеудорелигијског уређења друштва. Од тренутка доласка на власт биле су извршене припреме за оснивање самосталног/паралелног вођења сигурносних и обавјештајних служби, које су након ратних дешавања наставиле да буду темељ преко којег се управљало друштвом. Такав идеолошки темељ је аминовала Исламска заједница БиХ, која је након планске исламизације Армије БиХ, кренула и у процес радикализације националног корупса. То се радило планским пренаглашавањем улоге жртве, односно смишљеном хомогенизацијом националног корпуса проглашавањем остала два народа у БиХ не само политичким, већ и биолошким непријатељима. С друге стране, само дјеловање странке, заснивало се на контроли ратног шверца, криминала и корупције, која је заокружена криминалном постратном приватизацијом великих индрустријских предузећа. Па до одобравања и практичког примјењивања непотизма, политичке корупције, која је често била гарант спашавања кривичног гоњења разноразних ратних и постратних криминалаца и злочинаца, који су имали и уживали симпатије странке, посебно у постратном периоду. Овдје је важно истаћи, да због величине и бројности кланова у странци, ови процеси и поступци нису били једногласно прихваћени.
Први који је исказао своје незадовољство и противљење, таквим начином управљања и владања је био Харис Силајџић, који је својим одласком из СДА, основао Странку за БиХ, и то у деликатном још увијек ратном времену, разбијајући јединство странке, и ударајући на неупитност тадашњег страначког али и националног лидера – Алије Изетбеговића. Управо ће излазак Силајџића, бити иницијална капсула која ће временом довести до деграгације странке. Смрћу Изетбеговића страријег, вођство странке ће преузети Сулејман Тихић, који ће направити велике и структуралне али и идеолошке промјене у странци, отварајући странку и према другим народима, али оно што је најважније, отварајући процес модернизације и секуларизације на, до тада, непримјенљив начин. Управо такав начин вођења странке, значио је искључење „оснивача“, односно радикалних и конзервативних струја, међу којима се највише истицао недавно преминули Хасан Ченгић, а који је најприје подржао регионално цијепање странке на територији Босанске крајине, гдје се породила АСДА, као странка насљедница „правог пута“. Регионална цијепања странке ће се драматично погоршати, након смрти Сулејмана Тихића, односно након што предсједник странке постане „Алијин син“ – Бакир Изетбеговић. По, преузимању водства од стране Изетбеговића млађег, незадовољни третманом, а неријетко и могућношћу вертикалног напредовања, знатан број чланова поново одлучује иступити из СДА, крећући у формирање личних – приватних политичких странака, које су у првобитном ђеловању, прикупљале (окупљале) све дотадашње чланове, који су били изузетно незадовољни радом и ђеловањем странке, а чији је број био знатан. Најбоље то показује чињеница, да је у кантону Сарајево, за врло кратак период новоастала странка Народа и Правде (НиП) чији су водећи људи Елмедин Конаковић и Кемал Адемовић били високо позиционирални кадрови СДА странке, постала водећа политичка партија.
Успоредо са деграгацијом СДА, дошло је до драматичне стагнације друштвених прилика, гдје је странка под водством Изетбеговића млађег, као и даље водећа бх политичка организација, ригидним ставовима и слијепом жељом да се пошто пото одржи на власти, довела до потпуне блокаде институција на државном и федералном нивоу, али и очигледне приватизације поједињених институција. То се посебно дало примјетити у случајевима Универзитетског клиничног центра у Сарајеву, на чије је менаџерско мјесто дошла професорица Себија Изетбеговић, супруга Бакира Изетбеговића, односно у случају обавјештајно – сигурносне агенције БиХ, на чије челно мјесто је дошао Осман Мехмедагић, пријератни и ратни пратилац некадашњег предсједника странке и предсједавајућег предсједништва БиХ – Алије Изетбеговића. Именовањем ове двије личности, бошњачка политичка сцена се дословно претвара у ријалити програм под кодним називом „Афера“ а чији су најпроминентнији учесници Мехмедагић и Изетбеговићева, са низањем мега скандала на дневној бази, од којих је накрупнији, блататно доказивање да ни једа ни други актер ријалитија не посједују адекватне дипломе за функције које обављају.
Шта доноси будућност ?
Да ли постоји политички живот изван СДА је питање које је ових дана најактуелније у БиХ. Разни политички аналитичари кренули су у појашњење могућих сценарија, и догађаја који неминовно слиједе, након што огромна армија буџетских корисника, међу којима су директори, упосленици разних управних и наџорних одобора, институција, службени радници, остане без посла, а из разлога јер је њихово запослење зависило искључиво од страначке припадности.
Треба истаћи да текуће тектонске промјене могу резултирати и огромним социјалним немирима. СДА, која је, према изборним резултатима и даље, појединачно, водећа странка у БиХ мораће се суочити с реалношћу, да такви резултати у постојећим условим не претстављај ништа. Очајнички покушај лобирања, странке ДФ, која је иначе један од отпалих фрагмената Социјалдемократске партије БиХ (СДП), да се покуша успоставити поновна „света тројка“ са ХДЗ-ом, доживио је свој катастрофалан исход. Нису помогле ни огромне страначке активности придобијања одбјеглих чланова, првенствено на територији Тузланског кантона. СДА се сада налази на раскрсници. И за њу постоје два правца дјеловања.
Први је процес додатне хомогенизације досадашњег ригидног устројства странке у којем је послушност лидеру Бакиру Изетбеговићу неупитно. Такав правац дјеловања, подразумијеваће користиштење сваке прилике, блокаде рада садашњих носиоца власти, не искључујући при томе ни организаију масовних протеста, као начин присилног свргавања нове владајуће коалиције „Осморке“, посебно на федералном нивоу, који је круцијални извор моћи СДА. То је реалан сценарио посебно због тога, јер се ради о прјетњи престанка финансирања странке легалним путем, а што подразумијева кориштење и контролу буџета двије највеће компаније које су још увијек у државном власништву – БХ телекома и Електропривреде БиХ. Губитак контроле ових компанија за СДА је и више него катастрофалан исход, из простог разлога што би он уједно значио и губитак огромног бирачког тијела, које се контролисало преко страначког упошљавања у овим двјема компанијама. Поред тога, губитак водећег мјеста у обавјештајно – безбједносним структурама, значиће и губитак контроле нелегалниих токова новца. Велика истрага, коју тренутно води Тужилаштво БиХ, састоји се раскринкавању огромне мреже дистрибутера и препродавача наркотика, за које се до из медија могло информисати да су уско сурађивали са обавјештајно – безбједносним структурама, које су под контролом СДА. Овдје треба издвојити писање новинара Слободана Васковића, који комплетан случај декодирања шифрованих комуникација, преко апликације Скај везује за водећег човјека сигурносно обавјештајне агенције (ОСА)– Османа Мехмедагића, који је на ту позицију именован као кадар СДА. Управо таква повезаност, довела је до реаговања Америчке амбасаде, која је, преко својих канала на америчку Црну листу ставила, како некадашње, тако и садашње истакнуте функционере СДА, од којих се посебно издваја име, још увијек актуелног премијера Федерације БиХ, Фадила Новалића, који у СДА ужива посебан углед, иако се против њега тренутачно води судски процес на суду БиХ, везан за сумњиву набавку респиратора у времену пандемије и потенционално прање новца, као и злоупотребу положаја.
Шта је друга постава у стању да учини?
Све ове информације говоре о томе, да је врло реалан и могућ сценарији озбиљног међубошњачког обрачуна, у којем ће се угрожене интересне групе сукобити на све могуће начине, како би заштитили свој извор финансија и примања. Зато не треба чудити изјава Елмедина Конаковића, који је гостујући недавно на телевизији ФАЦЕ ТВ, нагласилио да ће, у случају већих социјалних немира, односно већег изласка људи на улице, они аутоматски предати власт управо СДА. Ово нам говори да, поред недовољно развијене инфраструктуре, фрагменти СДА који су сада постали нове политичке странке, још увијек нису довољно јаки да обуздају моћ матие. СДА је, као национални покрет, од самог свог оснивања, креирала екстремно радикалну и милитантну стратегију, првенствено преузимања, а затим и контролисања власти.
Други сценарио је другачији од првог, а значио би координацију са садашњом коалицијом Осморке, али који би подразумијевао и уклањање Бакира Изетбеговића са позиције пресједавајућег и наставак фрагментирања странке, при чему би дошло до оснивања нових регионалних политичких субјеката, првенствено на територији средње Босне, гђе прилику да се искаже чека, тренутно једини достојни страначки супарник Бакира Изетбеговића, Шемсудин Мехмедовић.
Оба сценарија ће, ипак завити од рада новоформиране колације, коју чине странке произашле из СДА са коалиционим партнерима СДП и Наше странке те ХДЗ и СНСД. Ипак сама чињеница, да ће са својих позиција ускоро бити уклоњени како професорица Изетбеговић, тако и врховни обавјештајац Мехмедагић, гарантује отварање „пандорине кутије“, која ће босанскохерцеговачкој али и регионалној јавности, понудити нове скандалозне и запрепстујуће афере. Процес успоставе нове власти сигурно ће захватити и до сада неодоирљиву Исламску заједницу БиХ. И управо могућност, раздвајања те институције од утицаја СДА, може бити важан корак ка истинској секуларизацији бошњачког националног корупса. Поред тога, основи проблем првенствено остаје и питање борбе против криминала и корупције, што ће дефинитивно одлучити да ли ће нова коалиција бити у стању да направи тако неопходне друштвене промјене, или ће се радити о простој формалној замјен марионета без конкретног учинка. Простим језиком речено, остаје да се види да ли ће резервна постава произишла из СДА успјети да постигне оно што оригиналној није пошло за руком 26 година по окончању рата.
Мухамед Ковачевић
Извор: Преокрет
