Пише: Горан Малиџан
Поводом предстојећег празника “Његошев дан”, у организацији Народне библиотеке “Стеван Самарџић”, Општине Пљевља и Секретаријата за културу, социјална и друга питања, минулог викенда у сали Скупштине општине Пљевља одржано је предавање проф. др Мила Ломпара на тему “Начела добра и зла у Лучи микрокозма”.
Ломпар је историчар књижевности, есејиста и редовни професор на Филолошком факултету у Београду.
Ломпар је подсјетио на вријеме Његошевог ступања на престо и нагласио значај утицаја његовог учитеља Сима Милутиновића Сарајлије “који је омогућио да се Његошев дух расцвета у различитим смеровима”.
Ломпар подсјећа да је Његош два пута био у Русији – 1833. и 1837. године.
Током првог боравка је хиротонисан за митрополита, на свечаности је био присутан и цар Николај I Романов.
Са руских путовања донео је велики број књига. Добро је говорио руски језик, но био је изненађен чињеницом што се на руском двору говорио француски језик. Ту се суочио са парадоксима живота и парадоксима свијета. То је све разлагало епску форму његове културе и носило га у другим правцима, рекао је Ломпар. Надаље, професор Ломпар је анализирао пјесму “Мисао”, за коју је саопштио да је “ембрион Луче микрокозме”.
Казао је и да је Луча написана за четири недјеље Великога поста, а посвета је написана касније.
О свему томе свједочио је Милорад Медаковић као његов лични секретар.
“У писању Луче Његош је ангажовао своје лично искуство које је било молитвеног карактера и које је на неки начин откривало дубљу религиозност”, рекао је Ломпар, указујући да је Његош поручио да се Луча штампа у Београду и да “има лепу и украшену вињету на корицама”, што је показатељ, сматра Ломпар, Његошевог осјећаја за естетику.
Мило Ломпар: „Лажни цар Шћепан Мали“ – драма модерног искуства
Медаковић је, истиче Ломпар, свједочио да му је најмилије дјело била Луча.
“Његош се у писању Луче ослонио на једну важну књижевну традицију. Ријеч је о литератури о постању свијета или Шестодневској литератури. Први истраживачи су сматрали да је спјев епигонског карактера и да он на неки начин само понавља то што се у тој врсти књига иначе и казује. Но, потоњи истраживачи, међу којима је и њемачки слависта Алојз Шмаус, сматрају да је спјев оригиналан по замисли, истиче професор и наглашава изјаву Николаја Велимировића из 1911. године који је рекао да иако у Његошевим дјелима има канонских одступања, то не мијења на истини да је Његош био истински религиозно надахнут човјек. О Лучи је много писано, много је писано о Његошевој космогонији. Сам спјев се састоји од шест пјевања и посвете. У прва два пјевања мотив је усхођење или пут душе ка небу. Остала говоре о небеској бици, о борби Бога и Сатане. У шестом пјевању описује природа зла. То је питање теодицеје. Спјев је космолошки мотивисан и вођен”, каже Ломпар који је у предавању посебан акценат ставио на анализу првих стихова посвете:
“Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је см’јешни људска судба,
људски живот сновиђење страшно!”
“Његош показује да у погледу на човјека ми имамо двије различите перспективе. Из једне дјелује страшно и запрепашћујуће. С друге стране, наш живот је смијешан. То је страшна двострукост нашег постојања”, нагласио је професор.
Ломпар је до детаља анализирао питање добра и зла, као и карактер Његошевог пјесништва.
Иако је Луча на први поглед тежа, она је, сматра Ломпар, лакша за тумачење од Горског вијенца, јер је он пола унутарметафизичко, а пола историјско.
Луча је за професора Ломпара репрезентативни образац нечега што је аскетски мистични одговор.
У свом уводном слову, директорица Библиотеке Бојана Ђачић, синоћ у улози модератора, најавила је професора Ломпара као човјека богатог знања и широких интересовања, који је у српску књижевност увео ауторитативни и аристократски дух.
Ђачић је, између осталог, подсјетила присутне шта су о Његошу рекли велики умови попут Андрића, Црњанског и других.
“Његош је трагични јунак косовске мисли” – како га је назвао Иво Андрић; “Који је народну судбину доживљавао као свој лични доживљај” – како је написао Слободан Јовановић; “Најјачи и најдубљи дух међу српским писцима” – како га је оцијенио Јован Скерлић; “Тако да до данас цело српство нема два Његоша” – како је казала Исидора Секулић; “Песник који би и да сав наш народ изумре, јасно и горостасно сачувао његов лик међу народима” – како је тврдио Милош Црњански; “И кад на овом свету нестане брегова и људи, живеће два црногорска колоса, Ловћен и владика Раде” – како је рекао Љуба Ненадовић”, подсјетила је Ђачић.
Извор: Вијести
