Без квалитетног музичког израза, способног да инспирише и мобилише, дискурс који баштините нема много шансе да дугорочно опстане на тржишту емоција
Бијес који пјесма “Весели се српски роде” периодично буди у дијелу црногорске јавности отвара једно занимљиво питање. Наиме, како то да црногорски националистички дискурс већ дуже од двије деценије није у стању да изњедри нити једну иоле пјевљиву музичку нумеру? Три вриједна остварења која би се могла уврстити у овај жанр – “Горо моја” (Перпер), “Сиви соко” (А. Табаш & Б. Поповић), “Ово је земља наша” (Д. Поповић & С. Ћетковић) – датирају још из 1998, односно 2000. Дакле, прилично давно. Од тада је само Београдски Синдикат штанцовао 4 студијска албума и 20 синглова, међу којима, будимо искрени, има барем пет-шест класика ложачке глазбе.
А шта је за то вријеме произвео црногорски поп-политички корпус? Ако су пјесме попут “Црна Гора је мој дом” Јадранке Барјактаровић и “Ја сам Црногорац” Милана Сјеклоће репрезентативни примјерци – ако је то данас највећи музички домет црногорског националистичког дискурса – онда ви, драге комите, имате много већих проблема од Данице Црногорчевић. Музика је одувијек била један од најважнијих канала (ако не и најважнији) кроз који су се идеолошке платформе артикулисале и проносиле. То је било савршено јасно и краљу Николи (“Онамо, ‘намо!”) и Титовим комунистима (“Уз маршала Тита”, “По шумама и горама”…).
Тако је и данас. Без квалитетног музичког израза, способног да инспирише и мобилише, дискурс који баштините нема много шансе да дугорочно опстане на тржишту емоција.
Феђа Павловић
Извор: Фејсбук
