Почело је крајем 90-тих када се у званичним институцијама Црне Горе правио простор за осуђивање „Милошевићеве рушилацке политике“ и исмијавање „балван револуције“ у српској Kрајини. Појачано је око референдума 2006. године када се ширила пропаганда о томе како смо ми у Црној Гори јако демократични, и како волимо своју земљу нарочитим патриотизмом који не зна за насиље. Сукоби, рушења и блокаде су вјештом пропагандом приписивани само и искљуциво „противницима“ државе, углавном оним које инструише Београд.

А дођосмо до тога да су се присталице и произвођачи горње приче помамили након мирне и легитимне смјене власти, па су:
- блокирали улазак у Kнин, пардон у Цетиње, грађанима Црне Горе, а својим неистомишљеницима;
- затражили смјену пола министара већ након пар мјесеци рада Владе, и то искљуциво због неких њима проблематичних изјава;
- инсистирали да се одузме књижевна награда књижевнику чију књигу нијесу прочитали, али су му прочитали крштеницу;
- гнушали се над прославом дана Републике Српске, а честитају све обљетнице тзв. дрзави Kосово, коју више од пола земаља не признаје и које није чланица УН;
- на примитивну увреду политицког кловна Војислава Шешеља на име части црногорских жена, одговорли су арлаукањем у вези части и морала жена у Србији и тако се показали као равноправни саговорници г. Шешеља.
Милија Тодоровић
*Насловна фотографија: ЕПА (Борис Пејовић)
