Стара изрека каже да ништа није тако сигурно као што су то смрт и порез. Међутим, о томе како треба да изгледа неки порески систем, како у теорији, тако и у пракси и даље постоје велике дебате. Установљена су нека начела, али коначни дизајн ипак зависи од бројних елемената, од којих су само неки економски, а велики број њих друштвени или политички.
Највећа дебата води се између заговорника пропорционалног и прогресивног пореског оптерећења, која се у својој суштини своди на дебату између ефикасности и неједнакости. Почетком транзиционих реформи, у највећем броју земаља победу је однела струја која је заговарала ефикасност и пропорционални порези су постали правило у готово свим земљама Централне и Источне Европе (ЦЕЕ).
Пропорционално ВС. прогресивно
Ал Капоне је у САД допао затвора не због бављења организованим криминалом, већ због утаје пореза. Али то што се порез мора плаћати, не значи да је јасно колики би износ пореза требало да буде. У пореским системима са пропорционалним порезом на доходак сви плаћају исту пореску стопу, без обзира на то колико су зарадили. Са друге стране, у прогресивним системима висина пореске стопе зависи од тога колико сте зарадили – са растом прихода расте и пореска стопа. У земљама ЦЕЕ добар пример пропорционалног пореза на доходак је Естонија са стопом од 20% на све нивое прихода, а прогресивног Словенија са пореским стопама од 16%, 27%, 34%, 39% и чак 50%, у зависности од нивоа прихода.
Заговорници пропорционалног система тврде да је он бољи јер је лакши за примену – то је јефтиније и за сама предузећа јер им смањује трошкове администрирања, али и за саму државу која треба да контролише примену пореских прописа. Ово је посебно важно у државама која имају слабе административне капацитете – читај неспособну, корумпирану, лоше образовану и плаћену државну службу у којој је у запошљавању и напредовању присутнији непотизам него меритократија – јер те прописе онда нема ко да примени.
У таквом окружењу један аршин (у виду једне исте пореске стопе) за све је много лакши за примену. Други важан аргумент се тиче економске ефикасности: људи реагују на подстицаје. Људи вреднују не само новац који могу да зараде, него и своје слободно време које могу да проведу ван посла. Ако је пореско оптерећење толико да превише опорезује приходе од рада, онда ће они најуспешнији имати мањи подстицај да раде, а већи да време проведу у доколици.
Величина ових ефеката зависи директно од пореских стопа – ако је прогресија ниска, вероватно је да они збирно узето бити слаби, али ако је прогресивност пореских стопа јако висока, ефекти ће постати врло брзо видљиви. А они су негативни на економска кретања – ако најпродуктивнији делови друштва почну да мање раде јер им се то више не исплати, то ће се осетити свуда. На пример, ако морате на неку захтевну операцију сигурно би вам било важно да њу изводи врхунски лекар са искуством, а не његов млађи неискусни колега јер је овај први на пецању пошто му се не исплати да због високог пореског терета одради још једну операцију прековремено.
Заговорници прогресивног опорезивања углавном се базирају на утилитарним аргументима: да свака додата јединица новца има мању вредност за оног ко већ зарађује пуно у односу на онога који зарађује мало. Ово је и логично: ономе ко зарађује минималац од испод 400 евра месечно, па добије повишицу од 10%, тих додатних 40 евра ће више значити него што ће ономе ко зарађује 2.000 евра па добије у виду повишице од 10% додатних 200 евра. Ако се онда пореским системом узме мало више од оних који зарађују више зараде, онда се оставља простор да онима који зарађују мање зараде узме и мање кроз порез. Ово би требало да смањи неједнакост у друштву која се неумитно јавља услед различитих способности, могућности, избора па чак и само среће у животу.
Није све у пореском систему, нешто је и у пореским стопама
Ово становиште да пропорционалне стопе значе економску ефикасност за разлику од прогресивних стопа (које имају јачи негативни утицај на привредна кретања) ипак није довољно само по себи јер по страни оставља питање пореских стопа. Да ли је по економску ефикасност и убрзање економског раста боље имати пропорционални порез са стопом од 40%, или прогресивни са стопама од 10% и 15%? Готово сигурно ово друго. Али је опет готово сигурно боље имати пропорционални са стопама од 20%, него прогресивни са 15%, 20%, 30% и 40%.
Такође, ретки су чисти пропорционални или прогресивни порески системи. У великом броју земаља на свету постоје мешовити системи где се приходи од зарада опорезују у системима који имају карактеристике и прогресивности и пропорционалности. На пример, постоји само једна пореска стопа која важи за све нивое прихода, али зато постоји висок неопорезиви износ зараде, па ефективна пореска стопа која се заиста и плаћа зависи од висине зараде.
Чести су и различити порески изузеци, одбици или кредити, најчешће за издржаване чланове домаћинства, као што су деца или незапослени супружник – у овом случају прогресивност ће постојати и са истим нивоом зарада, или ће неко са вишим приходима плаћати чак нижу ефективну пореску стопу, у зависности од породичне ситуације. Кроз ове пореске одбитке могуће је водити и разне врсте парцијалних економских или социјалних политика – у неким државама су трошкови за школовање (нпр. школарина на факултетима) или становање (камате на стамбени кредит) пореско изузеће, што појефтињује улагање у школовање и креирање људског капитала, или олакшава пут до доласка до породичног дома.
Искуство земаља Централне и Источне Европе
Ова дебата о квалитетима и ефектима пропорционалних и прогресивних пореских система била је жива током 1980-их година у развијеним земљама, које су тада кренуле у процес смањења високих прогресивних пореских стопа које су биле уведене у деценијама након Другог светског рата. Највиша пореска стопа била је забележена у Шведској, од чак 102% за највише приходе (да, ако зарадите неку суму изнад постављене границе, не само да сте све то морали да уплатите као порез него и да на то додате још новца), што је на својој кожи осетила списатељица Астрид Линдгрен, ауторка низа дечијих романа о Пипи Дугој Чарапи.
У то време ни САД нису пуно заостајале, са највишом пореском стопом од 91% која је 1964. била спуштена на 77%. Реганова администрација је у САД смањила пореске стопе, а тај потез следио је низ првенствено европских земаља (укључујући поред Велике Британије, Француске и Немачке, чак и горепоменуту Шведску).
Порески системи у овим земљама остали су прогресивни, али су пореске стопе за највише приходе знатно смањени. Оваква пореска политика била је један од кључних економских реформи које су убрзале економски раст у тим земљама у том периоду након стагфлације.
Када су земље ЦЕЕ започеле транзицију почетком 1990-их година, и пореска политика била је једна од важних елемената њиховог успеха. И код њих је била вођена дебата о прогресивном и пропорционалном опорезивању. У том тренутку се највећи број земаља био одлучио да је политика прерасподеле нешто од другоразредног значаја у односу на политику стварања ове вредности.
Једноставно, ове земље су биле сиромашне и није се имало шта пуно делити. Прва земља која је увела пропорционални порез на доходак била је Естонија, а када се видело да је оваква реформа имала добре економске резултате, њеним путем су кренуле и друге државе: прве оне балтичке (Литванија и Летонија), а потом Румунија и Мађарска, Словачка и Бугарска. Пољска и Словенија остале су једине земље ЦЕЕ које су од почетка имале и задржале прогресивни порески систем. Добро пореско окружење један је од разлога за долазак (и останак) страних компанија, али и развој домаћег сектора привреде, што је резултирало преображајем ових економија и растом стандарда кроз раст продуктивности и плата.
Поуке за Србију
У Србији је на снази режим пропорционалног пореза са стопом од 10% али са неким прогресивним и регресивним карактеристикама. Што се прогресивности тиче, постоји неопорезиви цензус који износи трећину просечне зараде, и годишњи порез на доходак грађана на износ виши од три просечне годишње зараде по стопи од 10%, и на приходе више од шест просечних годишњих зарада по стопи од 15%.
А са регресивне стране, прво постоје максимални износи за социјалне доприносе еквивалентни онима од петоструке просечне зараде (они који зарађују више од овог цензуса на ту разлику не плаћају доприносе). Постоје и минимални износи доприноса који одговарају отприлике минималној заради (они који зарађују мање од ове основице јер не раде пуно радно време ипак плаћају пун износ доприноса као да примају пуну плату).
Поред ових нелогичности, показало се да Србија због ниског неопорезивог дела заправо значајно више оптерећује најниже приходе у поређењу са другим земљама окружења, што има утицаја и на конкурентност земље у радно интензивним делатностима и висини зарада. Такође, Србија је према подацима из СИЛК истраживања једна од европских земаља са највишом забележеном неједнакошћу у Европи. Услед свега тога, јављају се аргументи да би Србија требало да промени свој порески систем и уведе јаче елементе прогресивног опорезивања.
Међутим, увођење прогресивног опорезивања без јачања пореске администрације само значи додатно оптерећење за администрирање без адекватне контроле. У пракси могли бисмо да очекујемо бројне проблеме. Прогресивно опорезивање не би погодило све оне који примају високе зараде: плате у јавном сектору се уговарају у нето износу, па се ту ништа не би променило него би повећање терета осетио само приватни сектор. И ту не би баш сви: у Србији је и даље присутно избегавање плаћање пуних пореза и доприноса тиме плаћањем дела зараде на руке у кешу, што је један од разлога зашто је толико висок удео запослених који раде на минималац или сличну јако ниску плату.
Ту су и порески повлашћене групе, као што су паушалци, који најчешће плаћају знатно ниже порезе – поред већ стандардних програмера, ту су још и адвокати и таксисти, који се ту налазе услед своје преговарачке моћи у политици. Таксисти могу да својим штрајком паралишу градове, а адвокати цео судски систем, што се већ и догађало. Другим речима, увођење пореског система погодило би само неке са високим зарадама, а не све, што прилично обесмишљава овакву политику јер би правила требало да се примењују једнако за све у складу са њиховим приходима, уместо парцијално.
Додатни проблем јесте тај што неједнакост у Србији није последица (само) непостојања прогресије у пореском систему. Добар доказ за то јесте и симулација тога шта би се десило ако бисмо преписали порески систем Словачке, земље која има прогресивно опорезивање (које су поново увели 2013, са пореским стопама од 19% и 25% и са прилично високим неопорезивим цензусом). Словачка је 2020. имала меру неједнакости ГИНИ од 21, док је он у Србији износио 36; словачки порески систем у Србији би ГИНИ смањио тек за 1,2 поена (Алтипармаков, Угринов, Лакићевић, 2020). Већи проблем у неједнакости у Србији налази се на неком другом месту.
Такође, неке земље ЦЕЕ су се у претходних неколико година вратиле прогресивним пореским системима у домену пореза на доходак. То су учиниле прво Словачка 2013, потом Летонија 2018, Литванија 2019. и на крају Чешка сасвим недавно 2021. Бугарска, Румунија, Мађарска, Хрватска и Естонија су задржале пропорционално опорезивање, док Словенија и Пољска од почетка имају прогресивне системе.
Ове земље су у тренутку враћања прогресије у порески систем од данашње Србије биле знатно развијеније – Словачка је 2013. имала БДП по становнику два пута виши него Србија данас, мерено у УСД, исто као и Литванија 2018, док је Чешка 2021. имала БДП по становнику чак три пута виши него ми данас.
Дакле, да би прогресивни систем прерасподеле имао смисла онда би прво требало испунити услов да постоји нешто што може да се расподељује. Такође, да би било каква пореска реформа имала смисла, каква год она била, она се не треба посматрати издвојено од друштвеног контекста, структуре привреде и њеног развоја, а ту нам земље ЦЕЕ дају доказ да је поред добрих пореских правила која су стимулативна за привреду мора постојати и институционални оквир у виду владавине права, поштовања закона, подношљивих закона и ниске корупције. И да су управо то важни недостајући елементи наше економске слагалице.
Михаило Гајић
Фото: Талас
