U utorak je na sajtu televizije N1-Srbija objavljen komentar Borisa Dežulovića u kome on izjednačava Republiku srpsku sa NDH, a za patrijarha Porfirija čak kaže da je, u toj paraleli, gori od Stepinca. Reč je o poznatom nizu diskvalifikacija:
1. u Srebrenici je izvršen genocid;
2. zločin je počinila vojska RS;
3. Republika Srpska je, onda, genocidna tvorevina;
4. i NDH je država genocida;
5. dakle, NDH=R.Srpska.
Konsekvenca ovakog zaključivanja je ova:
1. svaki normalan čovek je protiv NDH;
2. svaki normalan čovek treba da je protiv R. Srpske;
3. R. Srpsku treba ukinuti.
Sličnu paralelu Hrvati prave i sa Republikom Srpskom Krajinom. Istog dana kad je objavljen Dežulovićev članak, i Žarko Puhovski, omiljeni zg. filozof Kruga dvojke, dao je sledeću izjavu: „Tzv. Republika Srpska Krajina ima na ovim prostorima sličnosti samo s NDH. Izvana dovedeno, bez ikakvih demokratskih kategorija, zločinački režim koji je trebao pasti. No kako se u Hrvatskoj tuguje za ljudima koji su bez suđenja pobijeni na Blajburgu, tako u Srbiji tuguju za ljudima koji su istjerani iz Krajine ili tamo poubijani 1995“.
Pravljenje ovakvih paralela – RS=NDH, i: ustaše pobijene u Blajburgu = žene i deca pobijeni u Oluji – ima dvostruku funkciju: 1. normalizuje se NDH, a Hrvati se eskulpiraju zbog genocida nad Srbima; pojmovno se nacifikuje R. Srpska, a retrospektivno opravdava uništenje RSK i proterivanje Srba iz Nezavisne Hrvatske 2.0.
Neka je osoba A mučila i ubila dete, a osoba B kolima, pijana, uletela u izlog samoposluge, pa su obojica u zatvoru. Onda vi kažete: A i B su isti, jer su obojica zatvorenici.
Da, u nekom smislu A i B su isti, ali to što su oni uradili nije i ne može biti isto. Srebrenica je bila osvetničko streljanje zarobljenih neprijateljskih vojnika, kakvih ima gotovo u svakom ratu. Recimo, Tito je streljao zarobljene Italijane, a Koča Popović četnike (u jednom tekstu napisao sam da onaj ko za Mladića kaže da je ratni zločinac to isto mora reći i za Koču, i obrnuto, onaj ko za Koču kaže da je heroj to isto mora da kaže i za Ratka Mladića; to se nije mnogo dopalo ni jednima ni drugima, pa su me svojski napali, ali grosso modo to je nekako baš tako).
No, NDH nije vršila nikakva osvetnička streljanja ratnih zarobljenika, već sistematski pokolj žena, dece i svog drugog civilnog stanovništva među Srbima. NDH je imala sistem logora smrti za masovno istrebljenje Srba, Jevreja i Cigana, to je radila četiri godine i uspela da zverski pobije na stotine hiljade ljudi.
I vi sada izjednačavate NDH sa RS ili RSK? Pa to je stvarno monstruozno – nehumano, uvredljivo i lažljivo.
I, što je najzlokobnije, ratnohučkački. Jer, proglašavati RS genocidnom tvorevinom znači pozivati na njeno ukidanje. A svima je jasno da taj narod tamo to neće da dozvoli. Srpska se ne može ukinuti bez novog rata. Zašto tako pričate?
S druge strane, i ranije je bg. građanerija ružno govorila o Srpskoj, ponavljajući mantre bošnjačkog i hrvatskog šovinizma. Stoga su TS nazivali: „Republika Šumska” i „Šumski Rajh nastao na genocidu” (Petar Luković) „gnusnom Karadžićevom državolikom krastom”, „glomaznom crkotinom, razjapljenom nasred puta”, „’Rozmarina bebom’, prekomandovanom iz pakla među žive ljude” (Teofil Pančić), „entitet nastao na teroru i genocidu“ koji, „dok postoji, tražiće nove (žrtve)“ – jer „zver je uvek gladna krvi“ (Milivoj Bešlin), u RS su 1992-1995. „Srbi počinili skoro sve masovne ratne zločine”, jer je „uspostavljanje RS jedino bilo moguće na zločinima”, pa je RS stvorena „serijom genocida i etničkih čišćenja od strane Vojske RS i uz podršku Beograda” (Miloš Ćirić) itd.
Ovo Dežulovićevo bljuvanje po Srpskoj na beogradskoj N1 televiziji samo je deo najnovijeg talasa delegitimacije i diskvalifikacije RS, kao i optuživanja Srbije da i dalje čini genocid (!?).
Tako smo u ponedeljak čitali Dinka Gruhonjića koji poručuje da je „Srbija kriva jer čini produženi genocid“ pošto „u Srbiji, 26 godina posle (Srebrenice), i dalje traje genocid, zločin države, u svojoj poslednjoj fazi – poricanju“. Mi smo i dalje u istom ratu iz 1995, objašnjava Gruhonjić, koji „traje i danas, i trajaće sasvim sigurno i u generaciji većine dece u Srbiji“.
Kao što je to protumačio Andrej Nikolaidis, „genocid u Srebrenici nije bio nikakav izolovani incident“, već „krešendo brižljivo planiranog i sprovedenog zločinačkog pothvata“, čiji su saučesnici oni koji su „tenkove zasipali cvijećem“: „`Naši pravoslavni` su četiri godine palili, klali i etnički čistili po Bosni, da bi na kraju počinili genocid u Srebrenici. … Niti jedan čovjek zbog svoje pripadnosti jednom narodu nije kriv za zločine koje su pripadnici njegovog naroda počinili. Onda, pak, kada se upusti u relativizaciju ili negiranje tih zločina, on, svojevoljno i pri punoj svijesti, postaje saučesnik u njima“.
Dakle, ko kaže da u Srebrenici nije bio genocid, taj automatski postaje saučesnik genocidaša. Pošto je u Srbiji takvih ogromna većina – svi smo mi krivi. „U Srbiji samo kamen nije kriv“ – lepo reče predsednik helsinškog odbora za Vojvodinu.
Ili, kako za građane Srbije kaže Dinko Gruhonjić: „Svi su oni ne samo znali, već i odobravali. (…) Nema hepienda za društvo koje je ćutalo od 10. do 19. jula 1995. godine. I koje uporno ćuti li ćuti, do dana današnjeg. … bajstendersi. To su oni koji ništa ne čine nego samo posmatraju. Dok im niz ulicu promiču kamioni natovareni ljudima čije su ruke vezane žicom. Nož, žica, Srebrenica. Nema tu hepienda“
Oni nam, dakle, poručuju da smo, ako ne priznamo ono što nije, ako ne kažemo: Srebrenica je genocid i RS=NDH, e onda smo svi mi saučesnici u zločinu, onda smo genocidaši, onda za nas nema hepienda. Oni nas sistematski fašizuju, i Republiku Srpsku, i raspetu RSK, i sada celu Srbiju, plašeći nas etiketama „nacisti“ i „fašisti“, traže da napustimo naše sunarodnike u RS, da mirno posmatramo kako bošnjački šovinisti ukidaju Srpsku.
Satanizacija Srpske kao „genocidne tvorevine” realno je poziv na njenu likvidaciju uprkos legitimitetu koji proizlazi kako iz međunarodnog prava (Dejtonskog sporazuma), tako i iz demokratske volje njenog stanovništva.
A tamo u BiH gde nema RS, danas više nema ni Srba. Baš je čudan taj „genocid“ posle kog u RS ima 17% Hrvata i Muslimana, naspram samo 2% Srba u multikulti FBiH-u.
Dežulović, Gruhonjić ili Bešlin zaboravljaju da su govorni akti sastavni deo činidbe: čim se poruči „Srpska je genocidna i ne treba da postoji“ time je već otpočet akt agresije i dehumanizacije – koji se, kada je reč o hrvatskom ili bošnjačkom šovinizmu, po pravilu završava proterivanjem i genocidom.
Dok se, formalno, glumi antiratna nastrojenost, humanizam i ljudskopravaštvo, zapravo se vehementno huška na novi etnički rat i na rušenje mira i poretka. Republika Srpska smeta hrvatskom i bošnjačkom šovinizmu kao prepreka za Die Endlösung („konačno rešenje“) „srpskog pitanja“ zapadno od Drine. Zato toliko besova na nju.
Ono što svaki put iznova zaprepašćuje jeste da najogoljeniji bošnjačko-hrvatski šovinizam cveta u sred Beograda. U prošlom tekstu sam se zapitao kako naša opozicija, s takvim medijima kakav je N1, misli da sruši Vučića. S tekstovima Borisa Dežulovića? Dinka Gruhonjića? Izjavama da je „sud rekao svoje“ o Srebrenici, i da više tu mi nemamo šta da komentarišemo? Pozivanjem da se prizna, pa da krenemo u budućnost?
Šta je s vama? Pogledajte samo šta nam ti dušebrižnici pričaju, dok nas horski uveravaju da lepo sve priznamo, pa će nam možda i oprostiti što su nas tukli. Jeste, kažu, ne postoje genocidni narodi, samo pojedinci, ali onda odmah vele: ćutali ste 11. jula 1995, glasali ste za Slobu=Hitlera, tenkove ste ispraćali cvećem, i dalje volite genocidnu tvorevinu Srpsku, idete u crkvu kod zločinačkih popova-topova-lopova… Pa stvarno, u Srbiji samo kamen nije kriv!
Koliko god da se posipamo pepelom, koliko god da priznajemo i ono što jesmo i ono što nismo uradili, kod takvih dušebrižnika za nas nema milosti. Za njih ćemo biti dobri jedino kad prestanemo da dišemo – a možda ni tada.
Zato – RS nije genocidna tvorevina; nbgus; i gotovo.
Slobodan Antonić
Izvor: Pravda
