Рат у Украјини представља важну вододелницу у историји Европе. Иако на свету постоје само два економска титана, то су САД и Кина, веома је важно како ће изгледати основне институције на којима се базира глобални међународни поредак, над којим је од краја Хладног рата водећу улогу преузео колективни Запад. Сценарио у којем Русија успева да силом успостави своју сферу утицаја у Источној Европи, дакле ван општих задатих оквира система у којем доминирају инструменти политичке привлачности и притиска, економске сарадње и уцене, означио би крај актуелног глобалног поретка, притом без успоставе новог. Разуме се да је Запад итекако одговоран за текуће стање будући да је сам излазио из сопствених оквира, то јест користио се војним интервенцијама у више случајева. Кршење сопствених правила игре подрива поверење у институције поретка, а његови гаранти изгледају као лицемери у очима незападног света.
Пише: Александар Ђокић
У том погледу, рат у Украјини није рат између добра и зла, већ између изазивача (Русије) и гаранта поретка (САД). Уколико Русија одступи, режим у Москви губи власт у краткорочној перспективи и Русија ће проћи кроз турбулентни период демократизације, поновног укључивања у глобалну економију и институције, са конкретном могућношћу барем делимичне дезинтеграције саме државе (потенцијални губитак северног Кавказа, пуна федерализација државе). Уколико САД одступе, то ће послати јасан сигнал осталим државама Запада да више нема ко да их штити, вратиће се поглед на свет „свако за себе“. То ће означити дезинтеграцију Европске уније, јер ће Западна Европа поново бити подељена међу националним државама које ступају у конфликте разних нивоа једне са другима, што ће драстично умањити значај европског континента на глобалном нивоу, то ће бити старт доминације Азије. НАТО под тим условима такође неће моћи да функционише, САД ће се затворити у себе, вероватно такође проћи пут који ће водити ка мирној дезинтеграцији те државе на неколико блокова. Наравно, Балкан без присуства ЕУ и НАТО мора да прође кроз период рата јер међународно признате границе у том случају губе значај, поретка нема.
У случају статуса кво, неке варијације „белог мира“ у коме ће Русија остварити минималну победу која јој је потребна да може да изађе из рата, а Украјина претрпети минимални пораз, поредак ће још неко време наставити да постоји. Очигледно да Кина никуда не одлази и конкуренција са САД се наставља. Тај тренд неминовно доноси измену структуре поретка, а напослетку могуће и институционализацију новог, без великих ратова који доводе у опасност читаву планету. Међутим, чак и у случају овог најмање лошег исхода рата у Украјини већина економских санкција против Русије ће остати на снази. Актуелни сукоб успео је да оголи везу капитала и политике, те да на практичном примеру покаже како капитал не контролише сферу политике из сенке, нити је политика у могућности да стави капитал под своју контролу. Реч је превасходно о интересима политике и капитала, који се понекад поклапају, а понекад не. Масовни егзодус западног капитала из Русије, али и продужетак рада неких компанија, јасно показује да капитал не може у потпуности да иде против политике, али и да никако није беспомоћан пред њом.
Ради се у првом реду о кост-бенефит анализи – колико која компанија губи повлачењем са руског тржишта у компарацији са тим колико губи настављајући да ради у Русији. Тим експерата из престижног приватног америчког Јејл универзитета редовно ажурира базу података великих компанија (из целог света, не само западних) које су остале или напустиле Русију. Они су разрадили скалу од 1 до 5, по којој је 1 наставак пословања у Русији као да се ништа није десило, 2 представља најаву повлачења са тржишта у будућности и обуставу свих нових инвестиција, 3 значи да је компанија започела процес сужавања обима пословања у Русији, али га није до краја прекинула, 4 да је компанија замрзла своје пословање у Русији, али да оставља могућност повратка на тржиште након кризе и 5 значи да је компанија затворила врата за било какво пословање у овој верзији Русије. Оцену 5 има 290 међународних компанија. Оцену 4 има 361 компанија. Оцену 3 је добила 101 компанија.
Оцену 2 је добило 138 компанија. Напослетку, оцену 1 носи 195 компанија. Дакле, сумарно се ради о 1085 светских компанија од којих 195 компанија није изменило своје пословање у Русији од почетка рата у Украјини, или изражено у процентима 18%. Са друге стране, када се саберу компаније са оценом 4 и 5, што значи да су трајно или привремено у потпуности обуставиле пословање у Русији, њихов број износи 651, или 60% од великих светских компанија које су пословале у Русији до рата у Украјини. Остатак светских компанија, то јест 22%, смањује своје пословање у Русији, али га још увек не зауставља.
Капитал се понаша различито у складу са тиме у којој се грани привреде налази дата компанија, да ли зависи од западног јавног мњења које је изразито настројено против Русије, да ли зависи од увозних делова са Запада до којих се сада не може доћи, да ли зависи од међународне логистике која чини транспорт добара до и из Русије или немогућим или знатно скупљим. Разлика у државама није толико драстична колико би се могло помислити на први мах. Примера ради, већина немачких фирми се повлачи, али не све, док већина аустријских фирми тренутно остаје, али не све. Компаније које се баве производњом и продајом технологије, сложених машина (све до аутомобила) или продајом одеће углавном одлазе, док компаније које се баве производњом или продајом прехрамбених производа углавном остају. На пример, немачка компанија за продају слаткиша Storck наставља да послује у Русији као да се ништа не догађа, исто је и са ланцем немачким супермаркета Metro, док су произвођач аутомобила BMW или ланац за трговину јефтином обућом Deichmann обуставили пословање у Русији. Видимо да не постоји нека тајна директива да сав немачки капитал мора да напусти Русију, а такође видимо да и немачки капитал не може да контролише или диктира немачку спољну политику када је читавом глобалном поретку бачен изазов. Кинеске компаније у највећем броју случајева настављају да послују у Русији, изузев финансијских попут Bank of China, Asian Infrastructure Investment Bank, ICBC и New Development Bank које се очигледно прибојавају да послују са руским банкама које се налазе под строгим западним санкцијама.
Из увида у структуру егзодуса страног капитала из Русије, не стиче се утисак да светом политике иза сцене управља нека кабала финансијских моћника. Управо супротно, можемо видети директан сукоб политике и капитала у коме политика западних држава покушава да нанесе озбиљан ударац руској економији како би Русија изашла из рата са Украјином, док капитал покушава да настави да јури профит без обзира на све спољне факторе. Политика уводећи санкције онемогућава великом делу капитала да и даље извлачи профит од пословања у Русији, па зато већински део великих светских компанија напушта руско тржиште. У оним секторима који нису у озбиљној мери погођени санкцијама капитал наставља да послује у Русији без пардона.
