Пише: Милован Урван
Рећи да су то интелектуалци окупљени око оца црногорског језика Аднана Чиргића, само је пола истине. Тај се подловћенски кружок доиста упорно труди да Српску православну цркву у Црној Гори представи као неко инострано тијело, као институцију са главом аждаје чији се реп, ето, опасно увија око црногорске државе. У њиховој интерпретацији историје, културе и идентитета, све што носи српско име мора бити увезено, накалемљено, намeтнуто.
Дочим, друга половина истине станује у Београду — у кабинетима црквеног и интелектуалног клира који се већ годинама намеће као нека врста савјетодавне службе србијанског режима. Ту се производи друга половина наратива: прича о угрожености, о опсади, о наводном историјском реваншизму који, наводно, вреба на сваком кораку западно од Лима. Тако се, из два различита центра, из два идеолошка и политичка миљеа, тка иста мрежа — мрежа страха.
Ну, тако имамо савршено компактну јабуку раздора. Обје половине, вјештачки састављене заједно, живе свој параноични страх.
Једни страхују од „српског света“ који ће, како кажу, преко мантија и олтара прогутати Црну Гору. Други страхују од „монтажне црногорске нације“ која ће, наводно, укинути сваку везу са српском традицијом и културом. И док се тако међусобно хране сопственим страховима, производе политички и културни сукоб који се, у стварности, показује као веома користан и једнима и другима.
Јер, шта је заправо „Црква Србије“ у овој пропагандној формули? Није то црквена институција у канонском смислу. То је политички појам, реторичка конструкција, идеолошка алатка. Она служи да се један сложени историјски и духовни простор поједностави до карикатуре. Када се једном уведе тај термин, све постаје лакше: вјерници више нијесу вјерници, него „агенти утицаја“, свештеници више нијесу пастири, него „експозитура туђе државе“, а манастири — духовна средишта — постају „политичке тврђаве“.
С друге стране, у Београду се та иста реторика дочекује као дар са неба. Што је напад наводно жешћи, то је лакше мобилисати емоције. Што је оптужба грубља, то је погоднија за патриотску мобилизацију. Тако се, у том зачараном кругу, свака претјерана ријеч из Подгорице претвара у аргумент у Београду, а свака пренаглашена реакција из Београда постаје доказ у Подгорици.
На тај начин настаје чудна симбиоза — идеолошки противници који се међусобно одржавају у животу.
Истина је, међутим, знатно мање спектакуларна, а тиме и мање употребљива за политичке сврхе. Црквени живот у Црној Гори постојао је много прије савремених националних пројеката, много прије модерних држава и њихових пропагандних апарата. Он се кретао кроз историју заједно са народом, кроз различите политичке форме и идентитетске облике. Тај континуитет је, прије свега, православни и историјски. А његов калем-конац је Митрополија црногорско-приморска, као носилац светосавске мисли од најстаријих времена. Дочим, испада да је тај повјерени простор аутономног организовања друштвеног живота историјски ојачао, па га сада ваља мало сужавати зарад потреба прво- и другоспоменутих мислилаца.
Но, управо та сложеност најмање одговара политичким фабрикама идентитета. Зато је потребно створити поједностављену слику: или је све „окупација“, или је све „одбрана“. Или је све „национално буђење“, или је све „издаја“. У том црно-бијелом свијету нема простора за историјску нијансу, за културну сложеност, за стварни живот људи који у цркву одлазе због вјере, а не због геополитике.
И управо зато је питање из наслова — ко је ктитор тзв. Цркве Србије — у суштини иронично. Јер та „црква“, као политичка конструкција, нема једног ктитора. Она има два.
Један сједи у кругу идеолога који упорно покушавају доказати да је све српско у Црној Гори страно. Други сједи у кабинетима у којима се свако такво доказивање користи као потврда властитих политичких теза. Једни граде мит о опасности, други мит о одбрани. А између та два мита налази се стварни живот — много мирнији, много сложенији и много мање драматичан него што би то идеолози жељели.
Тако испада да је „Црква Србије“, о којој толико говоре, заправо заједничко дјело њених најгласнијих противника и њених најватренијих бранилаца.
