Напомињем, да сам и у 1945. години био задужен за оправку оштећеног крова и олтара на истој Цркви, а што је био проузроковао други окупатор, Италијани, за вријеме Другог свјетског рата. Ову изјаву лично сам тачно и савјесно саставио, наводећи оно што по овоме предмету знам, и исту предајем њ. пр. митрополиту црногорско-приморском, са овлашћењем да је може употребити гдје год му то буде потребно.
На писмено питање њ. пр. митрополита црногорско-приморског Данила, датираног 26. августа 1970. године, а на основу личног сазнања, као руководилац и надзорни инжињер радова на обнови Цркве Св. Петра I на Језерском врху Ловћена у 1925. години, а у вези публикованог написа под горњим насловом Ар. Владимира Дедијера у „Побједи“ од 20. августа о. г. и у београдској штампи („Политици“ и „Борби“), дајем ову Изјаву:
1. Зовем се инж. Велиша Поповић, настањен у Титограду, Станка Драгојевића бр. 20, раније службеник Министарства грађевина и овлашћени грађевински инжињер за пројектовање и извођење свих врста грађевинских радова на територији Југославије. Као такав био сам у 1925. години запослен у Грађевинској секцији Подгорица, па сам по службеној дужности био премештен на привремени рад у Грађевинској секцији Цетиње, гдје су се у то вријеме реновирали и изграђивали многи грађевински објекти „Зетски дом“, „Биљарда“, „Табља“, „Митрополија“ и др.
2. У то вријеме започета је обнова Цркве Св. Петра I на Ловћену, у којој је био сахрањен Владика Раде Његош, а коју су били порушили Аустријанци као окупатори у 1916. години. Прве основне радове, у режији грађевинске секције Цетиње, чији је шеф био инж. Војта Баучек, родом Чех, отпочео је инг. Луцијан Стела из Сплита, који је по мом доласку био премештен, чини ми се, за Дубровник. По мом доласку на Цетиње Грађевинска секција ме је одредила, да наставим посао на обнови Цркве и неких других радова на Ивановим коритима и пут Цетиње — Иванова корита, а што сам ја и обавио.
3. За обнову Цркве постојао је пројекат са предрачуном коштања радова, израђен у Министарству грађевина у Београду, од стране архитекта Пере Поповића. Пројекат је био прегледан, усвојен и одобрен од стране Министарства грађевина, као надлежне грађевинске власти за то, и у то доба достављен Грађевинској секцији Цетиње на извршење. За узимање података за израду пројекта архитекта Поповић је долазио на Цетиње и на Ловћен, и узео је податке с димензијама основе Цркве, а за изглед имао је слику рађену од сликара пок. Мила Врбице, која се налази у двору краља Николе (Музеј) на Цетиње, јер је био добио задатак да обновљена Црква буде што је више могуће идентична са порушеном Црквом, како по обиму тако и по изгледу.
По завршетку радова на обнови Цркве радови су били обрачунати, прегледани и клаудовани (примљени) од стране територијалне грађевинске власти за Црну Гору Грађевинске дирекције из Дубровника. Колаудациони елаборат са свим битним прилозима за предметну обнову Цркве на Ловћену враћен је Грађевинској секцији Цетиње на чување (можда би било од интереса пронаћи овај елаборат).
4. Приликом преузимања дужности за довршење обнове предметне Цркве пало ми је у очи, да је основа (површина) предвиђена за олтар била и сувише мала. На ову примједбу инж. Стела ми је рекао, да ту површину није могао повећати, јер му је било наређено да Цркву обнови на непорушеним темељима првобитне Цркве, и да обновљена Црква буде што идентичнија, како по облику тако и по изгледу са порушеном, чега сам се и ја придржавао у настављању радова.
На градилишту сам нашао доста припремљеног материјала, тесаног камена за зидање спољног вањског лица и доста обичног ломљеног камена припремљеног од порушене Цркве, пијеска и разне дрвене грађе. Дебљина зидова износила је 50—60 цм, при чему је за зидање вањског лица употребљаван тесан (штокован) здрав мајдански камен, за коју је сврху био отворен каменолом у званом мјесту „Златарица“ на Ивановим коритима, и одатле је преношен на товарним војничким коњима на Језерски врх. На Ловћену су тада логоровале двије чете војника-пионира, као припомоћ на грубе радове, који су били под командом бригадног генерала П. Букића. Просјечна дебљина тесаног камена с лица била је око 20 см, док је остала дебљина зидова рађена од старог камена у продужном циментном малтеру као обичан зид. Од овог камена рађена је и обзида темеља Цркве, ради њихове заштите од мраза и ради појачања. Стари камен је употребљен и на разне испуне испод патоса у Цркви, тако да се са сигурношћу може рећи, да је сав прикупљени и сачувани камен од старе Цркве утрошен и узидан у обновљеној Цркви.
5. Кровни покривач Цркве рађен је од тесаног камена специјално обрађеног из поменутог каменолома, а унутарњи зидови обновљене Цркве били су малтерисани продужним малтером. Сва остала унутарња обрада и уређења извршена је од стране других стручњака и уметника, као што су фреске (Урош Предић), саркофаг, у којем леже кости бесмртног Његоша и др., а што је био одвојен посао од обнове Цркве као грађевинског објекта.
6. Све овде наведене основне чињенице, о обнови Цркве Светог Петра на Језерском врху Ловћена, мени су лично познате као руководиоцу радова о6нове у 1925. години, а противне тврдње ма са које стране, па и са стране др Владимира Дедијера, не одговарају истини. На крају напомињем, да сам и у 1945. години био задужен за оправку оштећеног крова и олтара на истој Цркви, а што је био проузроковао други окупатор, Италијани, за вријеме другог свјетског рата. Ову изјаву лично сам тачно и савјесно саставио, наводећи оно што по овоме предмету знам, и исту предајем њ. пр. митрополиту црногорско-приморском, са овлашћењем да је може употребити гдје год му то буде потребно.
Титоград, 28. августа 1970.
Инж. Велиша поповић, с. р.
„Дипломирани грађевински инжењер
