Пише: Бранко Жујовић
Теме пријемног испита биле су пажљиво осмишљене, тако да од ученика траже аутентичан израз, оригиналну мисао и дубоко промишљање, а не само понављање наученог.
Док се свет бави нападом Израела на Иран (и иранским одговором), сукобом у Украјини, питањима вештачке интелигенције или климатским променама, у Кини се, премда ова земља трпи велике политичке, економске и војне притиске, дискретно спроводи читава образовна револуција која и те како заслужује пажњу.
На овогодишњи национални пријемни испит за факултете, познат под називом „гаокао“, изашло је 13,35 милиона ученика. О гаокау говоримо као темељу кинеске меритократије, а овогодишњи је, готово у целости, спроведен према унапређеном систему који не само да мења начин испитивања, већ суштински унапређује кинеску парадигму образовања ка новој ери.
Реформисани гаокао
Више од 98 одсто од овогодишњих кандидата учествовало је у реформисаном гаокау, у потпуности усклађеном с новим наставним стандардима.
Овај податак довољно говори о обиму промена које се спроводе у Кини. Уместо усредсређености кандидата који полажу пријемни испит на енциклопедијско знање и пуко баратање подацима, акценат је стављен на морално васпитање, компетентност и критичко размишљање.
„Једна од главних критика гаокао система била је његова превелика усредсређеност на меморисање чињеница, док су креативност, критичко размишљање и социјалне вештине често били занемаривани. Како се кинеско друштво све захукталије развија ка економији знања и иновација, расте потреба за образовањем које негује шири спектар способности. То подстиче дебате о томе како прилагодити гаокао савременим захтевима“, објавио је лист „Чајна дејли“.
Реформа као неопходан корак
Рекло би се да је то велика и храбра, али пре свега неопходна промена, у земљи која преузима светско економско кормило и игра све вежу улогу у међународним односима, али и познатој по високом унутрашњем академском притиску.
Нови систем полагања гаокаа има два модела.
Већина кинеских провинција користи модел „3+1+2“, који подразумева три обавезна предмета, кинески језик, математику и страни језик, затим један изборни предмет (физика и/или историја), као и још два предмета од понуђена четири: хемија, биологија, географија и политичко образовање.
У мањим областима и даље се користи стари „3+3“ модел, у ком ученици бирају три изборна предмета без ограничења.
Ученици сада уче оно што их занима
Иако делује технички, ова промена има дубоке педагошке импликације. Комбинација обавезних и изборних предмета омогућава већу флексибилност и персонализацију образовања. Ученици, напросто, уче оно што их занима и у чему се истичу, што подстиче мотивацију и даје још боље резултате.
Све теме су биле пажљиво осмишљене тако да од ученика траже аутентичан израз, оригиналну мисао и дубоко промишљање, а не само понављање наученог.
Испити из математике и природних наука донели су задатке из стварног живота: задаци о једриличарском такмичењу, вези болести и ултразвучних тестирања, анализи временских услова за садњу дрвећа…
Ово су конкретни изазови из стварности који траже више од пуког знања, захтевају разумевање контекста, логику и креативно размишљање.
„Научити децу да мисле“
Професор Ванг Нинг са Пекиншког педагошког универзитета истакао је, како преноси кинеска штампа, да су нова питања из кинеског језика структурирана тако да захтевају дубинско разумевање односа међу информацијама.
То је оно што се у модерној педагогији назива „виши ниво спознаје“, што заправо значи научити децу да мисле.
Не мање важно, кинеске власти су спроведене испите повезале са увидима из учионице. Анализирани су услови рада, начин на који се наставни материјали презентују и колико су ученици у стању да то знање ефикасно примене на испиту. Дакле, тестови нису били изоловани инструменти, већ део ширег, уколико тако може да се каже, образовног екосистема који повезује начин учења, саму наставу, евалуацију, али и развој наставног кадра.
Разлика у визији будућности
Неко би рекао: зар то не би требало да буде норма свуда? Нажалост, у многим земљама, укључујући и Србију, образовни системи и даље се боре са формализмом, непотребним градивом и учењем „за оцену“, чак и пуким каријеризмом у ком формално школовање не подразумева обавезно и увек суштинско образовање.
То није само образовна разлика – то је разлика у визији будућности.
Наравно, не треба идеализовати ни кинески систем. Али, том систему не може се оспорити да су његове дубинске реформе показатељ озбиљне намере државе да образује младе људе који неће само бити академски успешни, већ и друштвено одговорни, национално свесни и способни да решавају реалне проблеме.
Образовање за нову еру
Кинески пример показује да образовање може да буде више од пуког „преноса“ информација. Образовање мора да буде средство обликовања грађана који разумеју свет око себе, имају став, али и вештину да тај став преточе у друштвено и државно корисну акцију. За друштва у транзицији, што је један од еуфемизама за неоколонијални статус државе као што је наша, ово је изузетно важна лекција која долази са Далеког истока.
У времену када се образовање у многим земљама своди на минималне стандарде и „преписивање“ решења са Запада, који, опет, подразумевају подређеност научних истраживања и самих чињеница корпоративним и идеолошким обрасцима, Кина бира сопствени пут побољшања не само образовног, већ и свог меритократског система.
Кинеска деца, очигледно, неће само полагати тестове. Она ће полагати испите зрелости у свету који све брже мења правила игре.
Будућност гаокао испита у Кини лежи, очигледно, у равнотежи традиције и иновација. Док притисци за промену расту, важно је да реформе буду пажљиво осмишљене како би образовни систем остао фер, конкурентан и усмерен ка развоју младих људи који ће бити носиоци будуће кинеске економије и друштва у новој ери.
Извор: РТ Балкан
