Пише: Кенан Малик
Либерализам је (ипак) био бољи
Претње масовним депортацијама, укидање права на протест, третирање демонстраната као терориста, увођење закона о богохуљењу на мала врата, затворске казне за увредљиве слогане и твитове, успон етнонационалистичких прича о припадању. Велики део данашњих државних политика и политичких расправа прожет је духом антилиберализма који сужава простор за људска права и другачије мишљење, као и за појединце и групе којима та права припадају.
Успон антилиберализма донео је пометњу у разумевању либерализма и могућих начина супротстављања антилиберализму. Либерализам је постао симбол за бројне проблеме савременог друштва, од неједнакости изазване глобализацијом до демократског дефицита продубљеног деловањем транснационалних организација, од последица масовне миграције у домену културе до распада радничке класе. Велики део те критике је оправдан. Али она често занемарује важне разлике између различитих аспеката либерализма који се сви трпају у исти кош, па се оно што је заиста штетно за просперитетна друштва изједначава са оним без чега таква друштва не могу опстати.
Највише штете направиле су неолибералне политике, почевши од тачеризма, које су се прошириле 80-их година после слома послератног кејнсијанског поретка. То су политике које су довеле до деиндустријализације Британије и замениле послове у производњи великим бројем лоше плаћених и несигурних радних места у сектору услуга. Оне су изазвале раст неједнакости и сломиле синдикате који су одржавали стопе неједнакости под контролом. Атомизовале су друштво дељењем заједница и омаловажавањем живота у заједници. Увеле су тржишна начела у сваки сегмент друштвеног живота. Услед слабљења радничких организација и трансформације Лабуристичке партије која се одрекла радничких изборних јединица, многи гласачи су се осетили напуштенима од својих политичких представника. Данас је миграција постала примарни симбол раскида друштвеног уговора, али корени проблема сежу много дубље.
Као идеологија, „неолиберализам“ има особену историју. Јавља се 30-их година 20. века као реакција на покушаје државе да регулише функционисање тржишта и са намером да тржишне силе изузме из демократских процеса. Укорењен је у ономе што је политички филозоф Ц.Б. Мачерсон називао „посесивним индивидуализмом“ унутар класичног либерализма, то јест на схватању да је појединац „у основи власник своје личности и својих способности и да за њих друштву не дугује ништа“, као и да је само друштво сводиво на „скуп тржишних односа“.
Али либерализам се не може свести на „посесивни индивидуализам“ нити на последице неолибералних политика. То је свеобухватна политичка филозофија са много различитих усмерења и перспектива. Посебно су важни политички идеали слободе, као што су демократија, равноправност, слобода говора и вероисповести и друштвена толеранција. Упркос томе што су ове норме проистекле из либералне традиције и често се описују као „либералне норме“, став самих либералних елита према њима био је сложен и контрадикторан. Страхујући од губитка сопствених привилегија, либерали су дуго оклевали да своја схватања права на једнакост, слободу и демократију прошире на широке масе.
Тај страх је био видљив и пре него што је либерализам формализован као политичка филозофија. Године 1647. у прослављеним Патнијевим дебатама током енглеских грађанских ратова Кромвелови војници су се сукобили са класом официра, или великаша, у борби за политичку будућност Британије. Генерал Хенри Иретон, Кромвелов зет, одбацио је захтеве радничке класе за више права, уз образложење да „слобода у општем смислу није могућа ако желимо опстанак приватне својине“.
У страху од губитка привилегија, владајуће класе су у наредна три века упорно ограничавале досег либералних норми. Било је потребно преко 200 година, уз велика крвопролића, да мушки припадници радничке класе добију право гласа, а још дуже од тога да то право стекну и жене. Од Џона Лока, који се често сматра утемељивачем модерног либерализма, а подржавао је држање робова и одбијао верску толеранцију према католицима, преко Вилимама Вилбефорца, који је слављен као борац против ропства, мада је тражио примену закона о побуни да би се спречило радничко организовање, до Џона Стјуарта Мила, великог викторијанског либералног филозофа који је бранио колонијализам говорећи да је „деспотизам легитиман начин владавине у односима са варварима“, либерали су дуго истрајавали у ускраћивању својих вредности другима.
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
Те вредности јесу биле драгоцене, али ће тек кроз борбу развлашћених група – робова, колонијалних поданика, радничке класе и жена – постати заиста универзалне, а не искључива привилегија владајуће класе.
Из ових сукоба је проистекла универзалистичка традиција радикализма укорењена у класној политици, која препознаје значај суштински либералних политичких вредности за борбу радничке класе и стварање друштва слободе и једнакости. Та традиција је највећа жртва имплозије левице у протеклим деценијама и данас је углавном замењена политикама идентитета. Њено пропадање није разорило само левицу. Без ослонца у радикалној традицији и либерали су мање спремни да бране идеале слободе говора и равноправности.
Зато је данас више него икада важно сачувати способност разликовања штетних аспеката либерализма, оних политика које су разориле радничке заједнице, поцепале друштвено ткиво грађанског живота и ускратиле достојанство и солидарност најрањивијим друштвеним групама, као и вредности суштинске у одбрани интереса радничке класе и изградњи отворених и просперитетних друштава. У противном, критика либерализма ће наставити да тоне у политике антилиберализма.
Извор: Пешчаник
