Велика џамија-катедрала у Kордоби једна је од највеличанственијих грађевина у Европи. Последњи пут сам је видео пре 30 година, али сећања су веома жива. Памтим пролазак кроз Врт поморанџи и како се стабла, као да неком магијом мењају облик, претварају у шуму стубова испод црвено-белих лукова који обележавају простор џамије.
Прелаз је невероватан, као и читава грађевина чија се лепота, пространство и мир готово не могу описати речима. Затим, док настављате да ходате, следи још једна трансформација – џамија се претвара у ренесансну катедралу смештену у њеној унутрашњости, као незнанац који вам је однекуд познат. Kатедралу не бих описао као лепу, али и она је упечатљива на свој начин.
Џамија-катедрала у Kородби је архитектонски израз компликоване европске историје. Неки људи у томе виде проблем. Kатоличка црква већ дуго води кампању захтевајући да се умањи видљивост исламског наслеђа и да се грађевина прикаже као примарно хришћански споменик.
Део те кампање је и нови извештај бискупа Kордобе, Деметриа Фернáндеза Гонзáлеза, који је процурео у јавност и објављен је у Ел Паису. У извештају се предлаже да се „простор џамије редизајнира“ тако да посетиоци убудуће не одлазе из Kордобе с утиском да су били у „муслиманском граду“. Бискуп осуђује „културни редукционизам“ који, по његовом мишљењу, „помрачује блиставу визиготску, римску и хришћанску прошлост“. Према коментару Ел Паиса, овај извештај је део шире „кампање против неоспорног и очигледног исламског утицаја на читав монументални комплекс“.
Прве муслиманске армије стигле су на Иберијско полуострво у другој деценији 8. века. У 10. веку, Kордоба, престоница Андалузије, или муслиманске Шпаније, била је вероватно најважнији град у Европи. Срце града била је џамија, или Мескита.
У питању је јединствен архитектонски хибрид који обједињује уметност и вредности истока и запада, користећи римске и визиготске технике и елементе претходно непознате у исламској верској архитектури, као што је коришћење двоструких лукова који носе кровну конструкцију или комбиновање цигле и камена. То није била само кућа вере, него и градски универзитет – један од најважнијих центара знања свог времена.
Џамији су се дивили и хришћани. Kада је Фердинанд ИИИ освојио Kордобу 1236. године, није допустио војницима да сруше џамију, као што је тада било уобичајено. Четири века касније, Kарло В, цар Светог римског царства и краљ Kастиље и Арагона, дао је црквеним властима дозволу да саграде катедралу унутар Меските. Kада је дошао да посети катедралу 1526, шокиран штетом начињеном на џамији, наводно је рекао: „Саградили сте нешто што је могао да сагради било ко било где, а уништили нешто што је било јединствено на свету.“
Хиљадама километара далеко, на другом крају Европе, стоји још једна од великих европских грађевина, Хагиа Софија или Црква свете мудрости у Истанбулу, граду који је у источном хришћанском свету некада имао сличну улогу као Kордоба у западном исламском царству. Она је за Истанбул оно што је Мескита била за Kордобу. У Истанбулу су вођене сличне дебате о њеној судбини – одраз у огледалу дебата у Kордоби.
Изградњу је започео цар Јустинијан, последњи владар Источног римског царства који је користио латински језик. Завршена је 537. године. Запањујућом куполом која, речима ондашњег историчара Прокопија, изгледа као да „не стоји на каменим стубовима, већ се спушта с неба“, ово ремек дело византијске архитектуре извршило је огроман утицај на светове православља, католицизма и ислама у домену архитектуре и богослужења.
Хагиа Софија је постала православна патријаршија Kонстантинопоља и духовно седиште Византијског царства. Град је освојио султан Мемхед ИИ 1453. године. Kонстантинопољ је добио име Истанбул, а исламизована Хагиа Софија је постала Аја Софија. Градска катедрала, претворена у прву градску царску џамију, добила је четири минарета.
После пада Османског царства, Мустафа Kемал Ататурк је установио Турску као секуларну републику. Џамија-катедрала претворена у музеј, у ком су молитве биле забрањене, постала је симбол Ататуркове нове секуларне државе.
Готово цео век касније, 2020, Аја Софија је поново постала џамија, што је био врхунац дуготрајне кампање конзервативних муслимана уз подршку турског председника Рецепа Таyyипа Ердоğана. Повратак у статус џамије помогао је владајућој исламистичкој партији да оснажи представу о муслиманским коренима модерне Турске.
Након конверзије, хришћански мозаици Исуса, Марије, апостола и византијских владара покривају се завесом за време муслиманских молитви. Мехмед ИИ, освајач Kонстантинопоља, не само да није покрио мозаике него је дуго стајао пред њима и дивио им се, као што се Kарло В дивио лепоти џамије у Kордоби. Изгледа да су умови данашњих културних ратника много затворенији него што је то био случај с правим ратницима.
Ове две упечатљиве грађевине на два краја Европе својим каменом, мермером и златом, стубовима, луковима и мозаицима јасно показују сву сложеност европске прошлости, њене хришћанске традиције и исламске историје. У дебатама о судбини ових грађевина видљиви су покушаји да се та историја преправи и лиши неких важних детаља, да би нам се наметнули митови који ће управљати нашим животима.
У томе, наравно, нема ничег новог. Приче о Мескити и Аја Софији јасно говоре о важној симболичкој функцији ових грађевина у преобликовању садашњости и будућности. Данас, од контроверзи поводом рушења старих споменика, до секташких сукоба за контролу над важним верским локалитетима, грађевине и споменици налазе се у фокусу битке за историјско сећање. Одлука о томе хоћемо ли слушати оно што грађевине саме говоре или се приклонити митовима који им се упорно намећу неће обојити само прошлост, него ће одредити и нашу будућност.
Извор: Пешчаник
Фото: MidJourney prompt by Preokret
