Пише: Катарина Стевановић
Осамдесет и два минута трајала је прва вожња на релацији Београд – Суботица. Тражила се бесплатна карта више. Наша репортерка забележила је своје утиске
Брзином која на већем делу пруге достиже 200 километара на сат, за сат и 22 минута, стигао је први „Соко” од Београда до Суботице. Уз бројне контроверзе које ову пругу прате, за вожњу њом данас се тражила карта више, а многи су остали да чекају наредни воз.
У среду 8. октобра тачно у подне по званичном реду вожње полето је први „Соко” из Београда за Суботицу.
Неколико дана раније њиме се провозао председник Србије Александар Вучић са још неким представницима власти, Кинезима који су градили брзу пругу и одабраним новинарима. Воз је тада у Суботицу стигао за само 62 минута.
За прву редовну вожњу владало је велико интересовање. Они који су се на време сетили, брзо по објављивању реда вожње у уторак преузели су бесплатне онлајн карте. Они који то нису учинили, морали су баш да поране у среду како би могли да се укрцају.
Карте се могле да се преузму преко апликације, сајта или уживо. У онлајн издању биле су недоступне већ у уторак увече за прва два поласка.
Разграбљене бесплатне карте
Велики ред дочекао је многе у среду на благајни за преузимање карте. У њему углавном пензионери. За њих је обезбеђен посебан број карата, саопштиле су Железнице Србије дан раније.
Две драгарице, пензионерке нису се надале оваквој гужви.
„Има разлога што је овако”, каже једна од њих. „Бесплатно је, нисам досад ишла ‘Соколом’, па сам хтела да искористим бесплатну карту. Нећу сигурно да плаћам 2000 динара да одем и вратим се из Суботице.”
Убрзо им је постало јасно да се неће укрцати у први воз. Било је 11.20, до поласка воза остало је 40 минута, а неко је ‘пустио буву’ да карата за данашње поласке из Београда више нема – ни за један од укупно шест колики их је дневно предвиђено.
Кондуктерка каже да у возу има више од 300 места. Иако су карте бесплате, проверава их, како би се знао промет путника.
Ипак је било празних места
Иако карата из Београда није било пред сам полазак, у вагонима је било празних места.
Њиме су у првој вожњи путовали и неки од челника Железнице.
Олгица Башкота, њен супруг и другарица са још неколико пријатеља сели су у првог „Сокола”. Са њима је требало да иду још две другарице, али пошто су отказале, њихове карте дале су људима који су чекали у реду.
„Кад су ме видели с картама, људи су мислили да их делим бесконачно, па су се сјатили око мене. Видела сам после да су изгледа пустили све. Не знам што нису дали више карата, када је воз празан”, каже једна од путница из ове групе.
За 29 минута до Петроварадина
Воз иде брзо, за 29 минута стигао је до Петроварадина. Чист је, седишта су удобна и има интернета, али аутомати за кафу између вагона не раде, а машине за продају воде и грицкалица су празне. Свега зато има у бару.
„Удобно је, дивно и добро је што се карте могу резервисати, тако да је свако своје седиште попуњено. Сад видим да овде горе да баш и није, али ће се на другим станицама попунити. Лепо је што људи могу бесплатно да сврате до Суботице”, каже Олгица.
Карте су бесплатне до недеље, а ни повратна карта од 2.000 динара није висока за такву вожњу.
Брзине и вести које су стизале о небезбедности пруге плаши се једна млађа путница.
Смеђокоса девојка ипак је одлучила да се провоза. Док воз тутњи и пролеће кроз војвођанске пејзаже, каже да се брзина не осећа, све док се не погледа кроз прозор.
Из Врњачке Бање специјално да се провозају до Суботице пошла су двојица пензионера.
Разговарају о томе када ће назад, како ће провести дан у Суботици. Један од њих никада није био тамо.
„Замисли седнеш овако и одеш до Будимпеште да се зезаш и вратиш се увече”, маштари један од њих двојице.
Управо до Будимпеште иде екипа девојака са великим ранчевима на леђима. Из Берлина су, на Интерраил путовању. Укрцавају се у Петроварадину и изненађено реагују када сазнају да су у првом „Соколу” ка Суботици.
„Стварно? Нисмо имале појма”, каже кроз осмех Макси.
У супротном би њихова вожња кроз Србију трајала доста дуже.
„Случајно смо одабрале баш овај воз. Доста је чист, чистији од осталх. Дошле смо из Бара за Београд и путовале старим возом дуже од 12 сати. Оним баш старим у коме се још увек пуши”, каже Макси.
И ауторка ових редова је пре 10 година путовала попут њих. Прва станица био је Берлин, а до Будимпеште се путовало сатима. Много тога било је пре деценију другачије – полазило се са старе Железничке станице у Београду, ишло до Суботице исто тако старим возом који је носио дух неког другог времена, а мојој Интерраил екипи прелазак на брзу европску пругу касније из Мађарске била је прва таква вожња којом за две недеље можеш да обиђеш пола континента.
Но, вратимо се садашњем тренутку.
Војин Грубач: Влада опстаје због интереса Запада, Милатовић опструише и живи у безваздушном простору
Кад радиш из воза
У возу има и оних који су за лаптоповима и раде.
Денис из Русије, који тренутно живи у Београду, одлучио је да се провоза и попије кафу у најсевернијем граду Србије када је чуо да креће воз до Суботице.
„Видео сам да је воз попуњен, тако је писало на сајту, а заправо, сад сам шокиран што није баш тако”, каже Денис са лаптопом.
Могуће је радити из воза, каже, али интернет није баш добар. Телефон му се пуни у возу, пошто на седиштима има улаза за пуњење.
Без карте из Врбаса путовао је Мики Стојановић.
Каже да је вожња била фантастична, али није знао да за њу ипак треба да имати некакву карту. Дуго је живео у Европи, па је на брзи воз навикао.
По доласку у Суботицу, такође ред оних који купују карте на киоску за све правце.
Зграда суботичке Железничке станице је реновирана, макар њена фасада, али је затворена. Постављени су натписи на српском и енгелском језику да улаз није дозвољен, а карте се купују на киоску.
Ка Петроварадину брзим возом из Суботице крећу и ученици једне суботичке средње школе који данас имају практичну наставу, па су наставници одлучили да део ње буде и вожња брзим возом.
Он је кренуо тачно у 14 часова за Београд и у главном граду, по реду вожње, требало би да буде у 15.19.
Брзи воз, небезбедне станице
Брза пруга од Београда до Суботица требало је да буде пуштена у промет још прошле године.
Ова пруга и даље изазива бројне контроверзе, а суботичка Железничка станица која је под кључем добила је оцену један из безбедности.
Она је део реконструисане пруге дуге 108 километара која повезује Нови Сад и Суботицу и великог државног пројекта изградње пруге између Београда и Будимпеште. Модернизација те деонице пута финансирана је кредитима из Кине, а главни извођач био је конзорцијум кинеских компанија China Railway International и China Communications Construction Company.
У оквиру тог пројекта реконструисана је и несрећна зграда Железничке станице у Новом Саду где је у рушењу надстрешнице 1. новембра прошле године погинуло 16 људи.
Носећи зидови реконструисане железничке станичне зграде у Суботици, веома су оштећени, надстрешница ка станичном тргу је оштећена, док је стање кровне конструкције на згради оцењено као неповољно. Укупно стање објекта је описано као „веома оштећено“ са оценом „1 – незадовољавајуће”.
Путници који се од данас (8. октобар) буду возили возом од Суботице до Новог Сада неће улазити у станичне зграде између та два града, јер су оне, према извештају Сектора за инспекцијски надзор Министарства грађевинарства од јула ове године, небезбедне.
„То што сада не можемо да отворимо три станице, је – иако ће вам они дати безброј објашњења – само због онога што се десило пре 11 месеци“, рекао је председник Србије Александар Вучић.
Вучић се није обазирао на упозорења
Грађевински инжењер Данијел Дашић, члан Анкетне комисије која се бави испитивањем одговорности за пад надстрешнице, за DW оцењује да је председник Србије „одавно рекао довиђења стручности и рационалном и логичном расуђивању“.
„Према извештају Инспекције, пет од шест станица од Новог Сада до Суботице проглашено је небезбедним. Једина која је прошла је Змајево-Врбас. Све остале су оцењене јединицом. Дакле, није мали ниво небезбедности“, наводи Дашић.
Наглашава да је упозорења о недовољној безбедности станичних зграда било и пре извештаја Инспекције.
„Вучића су пре више од годину дана и Кинези упозоравали да све станичне реконструкције које су радили у оквиру комерцијалног уговора нису довољне. Навели су да те зграде не могу да буду станичне зграде поред пруге која иде 200 километара на сат, због вибрације и старости објеката и да је потребна темељна реконструкција тих објеката или изградња нових. Председник је то тотално занемарио и око месец дана пре пада надстрешнице, он је, отварајући станицу у Суботици, имао само једну замерку, а то је што нема натписа на мађарском језику“, подсећа Дашић.
Сада су ту натписи на српском, мађарско и енглеском, али је зато станица под кључем.
Извор: Време
