Прва два дана катарског мундијала показала су очигледну специфичност овог такмичења у односу на претходне. Овдје неће бити среће за мање познате и мање квалитетне екипе. Макар ни близу као на мундијалима у прошлости.
Kатар првог дана није умио да пређе центар упркос чињеници да је домаћин првенства. Иран је јуче примио 6 голова од Енглеза, и то тако лако. Сенегал се показао по свему равноправан фаворизованим Холанђанима, чак је опште мњење да су изгубили незаслужено, непажњом голмана… итд. Али, можете ли замислити (икако, уопште) да се овај изједначени дуел завршио сличном грешком Холанђана и победом Сенегалау посљедњим минутима? Не? Ето о томе причам.
Изузетак је меч између Велса и САД.
Први прави фудбалски фајт, спуштених градова. До изнемоглости и препун такмичкарског неодустајања. Са доста правог, вјештог и храброг фудбала. Некако смо то и предосјећали од најуједначенијег дуела досадашњег програма. Али вратимо се оним неуједначеним.
Kако објаснити оволики јаз између фаворита и аутсајдера у Kатару? Откуд овај недостатак изненађења ни на видику?
Једно од могућих објашњења је управо период одигравања катарског мундијала у односу на раније шампионате.
Наиме, раније су првенства свијета играна љети, након окончаних напорних сезона гдје су управо најбољи играчи били и најисцрпљенији. Био је то тај мали магични простор да се анонимци растрче и да – бар на један трен, у једном мечу – направе сензацију и ухвате у раскораку бољег од себе.
Сада, очигледно, у јеку сезоне и спремности, фактор изненађења је сведен на минимум. А фактор квалитета изражен је до максимума.
Но, тек је почело…
Оливер Јанковић
