Зашто је Карл Шмит постао предмет интензивне полемике у Француској?
Карл Шмит се све донедавно није читао у Француској осим у малим круговима, пре свега међу правницима. Рене Капитан, један од инспиратора устава Пете републике, служио се Шмитовим радовима. Мало је његових дела било преведено, није се знало о његовом антисемитизму а његова веза са нацизмом се сматрала као кратка опортунистичка епизода. Од пре десетак година имамо нова дела у преводу, као рецимо његов послератни дневник „Глосариум”, у ком се види снага и истрајност његовог антисемитизма. Како било, Шмит је последњих година постао кључна референца за филозофе екстремне левице као што су Ђорђо Агамбен, Антонио Негри („шмитовски марксизам” је у Италији, међутим, старији феномен), Жак Дерида или Етјен Балибар. Они код Шмита налазе оруђа за промишљање граница оног што се може назвати,,либерална демократска идеологија” – идеологија какву познајемо након пада Берлинског зида. То је помало Карл Шмит након Карла Маркса и неки су ту видели приближавање та два екстрема.
Шта Карл Шмит доноси мислиоцима екстремне левице?
Један амерички политиколог каже да је Шмит противотров за либерални консензус, јер је реч о даровитом разарању великих либералних убеђења, тиме што се обелодањују њихове перверзне последице. Шмитова критика либерализма има ту предност да звучи ново у односу на марксистичку реторику која се, с правом или не, чинила истрошеном. Шмит је привукао пажњу на противречности либералне државе, њених граничних тачака, њених „ван- редних стања“ где би демократска идеологија скидала маску и показивала лице силе и својевоље – као што се, након 11. септембра, догодило у случају САД. Филозоф Агамбен износи, полазећи од Шмитових идеја, да либерална држава показује своју праву природу када по- стане насилна и полицијска. Екстремна левица се интересује за Шмита и када он, у,,Појму политичког“, наглашава нужност разликовања пријатеља од непријатеља и указује на покушаје либерализма да заглуши друштвене конфликте дискурсом о миру који предвиђа крај сукоба. Шмит пише да либерализам води „политику деполитизације” – израз који дословно понавља Бурдије, али не знам да ли је познавао оригинал – у односу на коју је добро подсетити да на свету нису сви међусобно пријатељи, да постоје и да ће увек постојати радикално различити интереси.
Шмитова наци-прошлост не дисквалификује његове анализе?
Хана Арент подсећа, поводом интелектуалаца који су подржавали Трећи рајх, да треба правити елементарну разлику између оних који су били признати као врхунске личности у својим доменима пре доласка нацизма и оних малих идеолога који своје ефемерне каријере дугују том режиму. Шмит спада у прву категорију. Иако је оличавао, нема сумње, прилично радикално право, нудио је теоретско оруђе против нациста пре него што су дошли на власт. Када су нацисти постали нова „легална власт”, он је „нацификовао“ своју мисао и својим правничким угледом подржавао антисемитско законодавство.
Чини ми да се кроз његов пример види куда могу да воде извесна политичка убеђења у екстремним условима. Пре свега мислим на одбацивање људских права, за која је Шмит био потпуно неосетљив. Потом на политичку концепцију која апсолутно вреднује „одлуку“ спрам расправе и која је припремила терен за његову идеју фирера као извора сваког права. Коначно, мислим на потенцијално ксенофобичну концепцију демократије, већ уочљиву код њега пре приближавања нацизму. Морају се узети у обзир обе стране његове личности: Шмит никад није био нациста и написао је интересантне ствари, али део његове мисли биће да одаје његово слагање с нацизмом.
Шмита обично користе критичари америчких интервенција, посебно оне у Ираку.
У „Закону земље” (1950) Шмит подвлачи велику тешкоћу коју за либералне демократије представља рат. Њихов прокламовани „хуманизам” их обавезује, када објављују рат некој земљи, када је демонизују, да кажу како воде рат не ради њихових посебних интереса, него ради права, хуманости, чак како би окончали са ратом, да ратују за мир. Али, разарајући стари систем ратног ограничавања где се противничка држава препознаје као пуноважан саговорник, па и у случају пораза, „праведни рат” има за перверзан учинак врсту неограничавања непријатељства које иде до потпуног уништења непријатељске државе, дисквалификоване и криминализоване. Та критика „праведног рата” је заводљива, али треба подсетити да је он у својој теорији, ћутке прешао преко геноцида над Јеврејима и да је, док је писао „Закон земље”, легитимисао хитлеровски експанзионизам. Он позивање на хуманост држи за, у суштини, лажљиво, што ће рећи, извесне недавне „интервенције” (на Балкану, на пример) које су се водиле у циљу спречавања злочина против хуманости – кључан појам, одбацују се према Шмиту као такве. Шмит, мора се рећи, указује са извесним правом на ризике запоседања назива „хуманост” од стране моћника који, у име права хитности које се поима као више од нормалног права, дају сву слободу кршењу међународног права. Исто тако у име рата против „непријатеља хуманости” – како Буш каже – што је изгледа доктрина превентивног рата и да би се САД ослободиле Женевских конвенција о заштити заточеника и забрани тортуре. Може се говорити о једном ,,интернационалном ванредном праву”.
Парадоксално је да се Шмит видео и као инспиратор америчких неоконзервативаца и Бушове администрације.
Реч је о лукавом аргументу против неоконзервативаца који каже: погледајте, они се инспиришу правником који је декларисани непријатељ САД. Управо он налази аналогије између Шмитовог расуђивања током наци-периода о Фиреру као једином извору права и аргументација које су развили Бушови саветници, посебно Џон Ју (John Yoo), по којима амерички председник, уколико је врховни командант војске у време рата против тероризма, има право да ради све што жели, укључујући наређивање тортуре, управо зато јер је реч о ванредној ситуацији која га ослобађа од ограничења интернационалних конвенција. Није немогуће да је Ју читао Смита (чији су поједини преводи објављени код издавача и Јуових књига), али видети Шмита као његовог инспиратора, представљало би црту коју не би ваљало прекорачити. Постоји америчка традиција ванредног стања: 1942. године на хиљаде Јапанаца и Американаца јапанског порекла стрпани су у логоре у САД. С друге стране, за време сецесионистичког рата, виши суд је изнео како чак и у ванредној ситуацији САД не би требало да ризикују суспензију основних права. То су преседани који хране правну расправу. Истина је да се примећују шмитовски акценти у оправдању Бушове администрације која се на свој начин ослобађа Женевских конвенција или уставног права у непристрасном процесу. Отуда је легитимно рећи да се са таквим размишљањем она упућује у опасном смеру, за који смо видели – и видимо – где може да води.
Како објаснити да главна критика ,,либералне демократске идеологије” долази од филозофа који је имао чланску карту у нацистичкој партији?
Није у питању главна критика, реч је о стимулативној лектири, читању једног интелигентног непријатеља, обдареног великим осећајем за историјску синтезу и за начин формулисања који је заводио најразличитије политичко-књижевне духове, од Леа Штрауса и Жака Дериде преко Валтера Бењамина. Али његов сјај маскира размишљања са пуно лакуна, пуно недостатака, једну монументалну „лошу срећу”. Шмит је импутирао сва зла универзалистичкој логици људских права и систематски умањио разорне последице логике партикулариста као што су расизам, национализам, нацизам. Шмит је антихуманиста и антихуманистички дискурс увек има разорне последице: уносно је показивати се као скептик према великим дискурсима, чувати се великих обећања братства, универзалног помирења, мира, испуњавања добра. У једној чувеној фрази Шмит каже: „Ко каже хуманост жели да се вара”, и заиста, у односу на хуманистички дискурс, антихуманизам може лако да укаже на контрадикције у поступцима, да покаже унутрашњост декора. Али треба подсетити на унутрашњост декора њихових властитих теорија и језивих последица практичног антихуманизма.
До ког степена се може позивати на Шмитова размишљања а де се не застрани?
Према Шмиту либерали и марксисти чине исту грешку: пројектују хоризонт превазилажења политичког сукоба и сањају да еманципују човечанство од насиља. Та два циља Шмит види као непостижива. За њега је истинска политичка мисао она која почиње од дијагнозе, признавања опасности човека за човека, те она која потом покушава да је регулише. Али нарочито је непостиживо сузбијање насиља, јер када се жели да се уклони људско насиље, оно се распирује. Извесно је да су сви покушаји превазилажења политике завршили распиривањем насиља. Шмит је у праву кад подвлачи ризик прскања друштва потпуно препуштеног самом себи, без уједињујуће државе. Али супротни ризик је онај ауторитарне демократије и ксенофобије. Приметно је се да се извор јединства код Шмита исказује одбацивањем мањина, почевши од Јевреја. То искушење демократије која напушта људска права и која је непријатељска према мањинама, данас је у Европи, са напредовањем екстремне деснице, видљиво на делу. Отуда се питање људских права појављује као кључно. Ако се може следити Агамбен када се служи Шмитом да покаже како су након 11. 9. САД у сталном ванредном стању, неприхватљиво је тврдити како су људска права увек била само чиста фикција. Јер ако се тврди да је ванредно стање скривена норма читавог политичког модернизма, у име чега се у време ванредних судова обелодањују и критикују „нерегуларни поступци“ према „непријатељима“, као и кршење Женевских конвенција?
Извор: Опсег
